Na upravo završenim izborima u Crnoj Gori najdugovečniji političar sa prostora bivše Jugoslavije Milo Đukanović pretrpeo je ozbiljan udarac. Iako njegov mandat predsednika republike traje još tri godine, vladajuća stranka DPS trenutno nema skupštinsku većinu. Tri glavne opozicione stranke (ili tačnije koalicije) imaju 41 poslaničko mesto i mogu da formiraju vladu. Ovaj važan politički događaj, ne samo za Crnu Goru već i ceo region, mediji u Srbiji su pratili na dosta neobičan način. Televizije pod kontrolom vlasti nisu izborima davale preterani značaj. Najveći broj građana nije znao imena aktera (osim Mila Đukanovića), a pažnju medija su privlačili senzacionalistički detalji, poput poziva albanskih ili kosovskih političara da njihovi sunarodnici na izborima glasaju za Đukanovića.
Sa druge strane, Milo je tokom kampanje neprekidno prozivao „beogradsku žutu štampu“ da uz pomoć SPC podržava raspomamljenu opoziciju. Tim pre je, blago rečeno, čudna uzgredna konstatacija predsednika Vučića da se mediji u Srbiji previše bave izborima u Crnoj Gori.
PAKT O NENAPADANJU
U nekoliko navrata, tokom skorije istorije, mogao se u medijima primetiti taj prećutni pakt o nenapadanju, koji krasi odnos Vučića i Đukanovića. Utisak koji se mogao steći na osnovu izveštavanja medija ličio je na atmosferu pred nedavno završene izbore u Srbiji, kada nije bilo upitno pitanje pobednika, već broj poslaničkih mesta i potreba za koalicionim partnerima.
Ovdašnje televizije pod kontrolom vlasti (prvenstveno Pink, B92, Studio B) bile su zaokupljene medijskom hajkom na bivšu vlast. Pred razgovore o Kosovu u Vašingtonu i Briselu, režim priprema teren, ili možda alibi, napadima na Jeremića i Tadića. Tim povodom je napravljena specijalna emisija koja se u celini ili u fragmentima danima emitovala. Osim ignorisanja, u Srbiji je bio prisutan još jedan diskurs vezan za Crnu Goru. Kroz pokrivanje na televizijama United Grupe diskretno se provlačila ideja o „pravoslavnom Iranu i popovskom ustanku“, što je eksplicitno i izgovoreno tokom gostovanja Vuka Draškovića na News Max.
Posebno je zanimljiva medijska podrška koju su Milu Đukanoviću davale televizije čije su centrale u Srbiji. Naime, u Crnoj Gori se kao „Milove televizije“ percipiraju javni medijski servis, ali i privatne televizije (Prva CG i Pink M).
Zlobnici bi mogli da primete sličnost sa situacijom u Srbiji, a teoretičari zavere pronalaze propagandistu Bebu Popovića kao kariku koja povezuje Mila i Vučića.
A onda je osvanuo dan izbora.
UZBUNA PA TAJAC
Do tada, osim vesti o auto-litijama u Beogradu, jedina tema izveštavanja bila je izlaznost. Velika izlaznost od ranih jutarnjih sati bila je znak da se dešava nešto neobično. U večernjim satima tako smo dobili dve specijalne emisije na RTS-u i Pinku. Istini za volju, prethodne noći održani su izbori, doduše na televiziji Hepi, gde su gledaoci glasali za pobednicu u rijalitiju „Parovi“. Već u nedelju je počela nova sezona, ali je slučajno ili simbolično ista voditeljka vodila izbore za pobednika „Parova“, a zatim jutarnji program o izborima u CG.
Zahvaljujući kablovskom kanalu TV CG, pratio sam i specijalni predizborni program sa voditeljskim parom, virtuelnim 3D studijom i četiri gosta od kojih bi se samo jedan mogao nazvati kritičarem Milove vlasti. Rezultate je u redovnim obraćanjima saopštavao CEMI brzo i tačno, tako da ste njihove procene mogli prihvatiti kao relevantne. A onda je počelo brojanje glasova i ogromno iznenađenje.
Milov DPS je pobedio sa 35 odsto, ali je to istorijski minimum, dok je koalicija „Za budućnost Crne Gore“ osvojila 10 procenata više nego što su predviđale predizborne ankete. Voditeljski par bio je potpuno zatečen rezultatima, zbunjivanje je bilo vidljivo i kod analitičara, a nesrećnik u virtuelnom studiju je izgledao kao komičar iz ekipe „Books of knjige“. Nisu mu valjda podesili monitor, pa nije čovek razaznavao cifre, naročito ako je žuta podloga a cifre bele. A Milo gubi, dodao bih.
Uživo smo gledali raspad medijske kontrole, sistema koji u Crnoj Gori podržava vlast 31 godinu. Medijski trenutak za pamćenje za mene je bilo uključenje u osmu konferenciju za štampu CEMI-ja, kada je obrađeno 88,4 odsto listića i praktično postalo izvesno da će tri opozicione stranke imati 41 ili 42 poslanika. Posle saopštavanja rezultata u sali prepunoj novinara vladao je neopisivi tajac. Nije bilo niti jednog pitanja. Očigledno je da mediji nisu imali pripremljenu strategiju za slučaj da DPS izgubi izbore, a gromoglasna tišina je samo bila fizički pokazatelj raspada ne samo režima, već i njegove medijske podrške.
Neko je te večeri Milov poraz uporedio sa padom Berlinskog zida, ali je u medijskom smislu tačnije poređenje sa čuvenom konferencijom za štampu gde je jedan aparatčik iz DDR-a novinarima saopštio da građani mogu slobodno da prelaze granicu i odu u Zapadni Berlin.
POBEDA INTEGRACIJA IDENTITETA
U ponedeljak se u medijima u Beogradu već mnogo više pažnje posvetilo izborima. U pobedničkoj euforiji se već stiglo do izlaska iz NATO ili povlačenja priznanja Kosova. Novost ovih izbora je činjenica da su dobijeni u velikoj meri na pitanjima identiteta. Na simboličnom nivou, ovo je odlazak poslednjeg političara iz epohe raspada SFRJ. Nadalje, ovo je prvi put da postoji politički događaj koji je suprotan dezintegracionim procesima, koji su se velikim delom zasnivali na izgradnji novih identiteta. Pokazalo se da je pitanje identiteta različito od pitanja državnosti, pa je samim tim slojevito i višedimenzionalno. Sporni zakon o slobodi veroispovesti izazvao je mobilisanje energije koju opozicioni političari ranije nisu bili u stanju da probude. Pobedili su oni koji su pokazali da su u stanju da integrišu više različitih identiteta, verskih, nacionalnih i građanskih.
Ovi izbori su afirmisali i nove ličnosti na političkoj sceni, a to su Dritan Abazović – albanski četnik – kako su ga pogrdno zvali Milovi mediji – iz koalicije „Crno na bijelo“ i Zdravko Krivokapić, profesor tehničkih nauka i vernik, lider koalicije „Za budućnost Crne Gore“. Njih dvojica personifikuju raspon opozicionih ideja od građanske do nacionalne opcije, što će svakako biti izazov za buduću vladu. Bilo je ovo i prvo glasanje mitropolita Amfilohija Radovića, koji je tako želeo da podvuče značaj izbora, ali je simbolička poruka takođe jasna – Crkva je imala, po mnogima, ključnu političku ulogu u izborima. Čini mi se da će pitanje zasluga biti važno u sledećim nedeljama.
Da li su Mila smenili nezadovoljni građani ili strah vernika od Svetog Vasilija? Ovo pitanje se moglo čuti u izbornom štabu u govorima opozicionih političara već tokom izborne noći. Možda će prvi i najvažniji zadatak nove vlasti u Crnoj Gori biti pacifikovanje podela u društvu. Bez obzira na izolovane incidente posle izbora, sukoba pristalica i protivnika Mila Đukanovića, u medijskom praćenju izbora ipak se zadržao prilično visok stepen političke kulture. Čak i kada se vređaju, Crnogorci ipak biraju reči, pri čemu mislim na sve aktere. Nervoza i netipična afektivnost vidljiva je bila možda najviše kod Đukanovića, dok su opozicioni političari generalno pokušavali da pošalju poruke pomirenja.
Paradoksalno, u trenutku dok pišem ovaj tekst, još nije izvesno ko će formirati buduću vladu u Crnoj Gori, ali ako to bude opozicija, toj zemlji predstoji veoma neobičan period kohabitacije. Nova vlast će imati zadatak da razmontira koruptivni sistem koji je građen više od trideset godina, kohabitirajući sa njegovim arhitektom i dalje najmoćnijom političkom personom. Da li će u takvim okolnostima mediji biti navijači ili sudije, tek ćemo videti. Trenutno nemaju pitanja.
