Svadba u „Maloj vasioni“ bliži se vrhuncu, mlada koja je već u šestom mesecu igra na stolu, oko nje je zajapurena svojta, „Ne može nam niko ništa/Jači smo od sudbine“, na mehu harmonike čitav istorijat monetarnog sistema, dinkićevske stotinarke, rajhsmarke i desetice nove ujedinjene evropske valute, vrata se naglo otvaraju, čuje se fijuk korbača, od siline udarca ćemane puca na tri polovine, mlada stoji pored rolovane teletine i razrogačeno gleda u petočlanu patrolu verske policije: na čelu je delija u grimiznom ogrtaču, u ruci mu posrebrena batina, iza njega još četvorica, svi u crnim odorama ispod kojih se vide samo vrhovi ulaštenih čizama: „Je l’ vi znate koji je danas dan, da kažem braćo ili nebraćo! Koji je dan danas!?“ „Pa nede…“, dever nije dovršio rečenicu, korbač mu je presekao kravatu, prošao kroz košulju i ostavio krvavu masnicu ispod ključne kosti. „Mi smo Biblijski odred, na današnji dan je Kain rascopao glavu svome bratu koji se zvao – kako?! Da vidimo da li gospodin harmonikaš zna odgovor, ili ume samo da otima pare! Ne znaš, tako sam i mislio. Rasporite mu meh, ovo ti je kapara, umetniče! Ako još jednom budeš uhvaćen kako sviraš onda kad treba da se žali, ovo isto desiće ti se sa plućnim krilima…“ Jednim zamahom dimiskije preseca žice na kontrabasu, njegov zamenik zadiže ogrtač, vadi simpatičan buzdovančić i lomi jednu po jednu čiviju… „Sada se u miru raziđite, naš red ne dopušta batinanje trudnica, poštedećemo i svatove… Lokal ćemo, nažalost, morati da demoliramo čim mladenci pokupe poklone i čim upakujete to što je ostalo od torti…“ Kratak rafal iz kalašnjikova i centralni luster, dika „Male vasione“, pada nasred sale, lažni kristali prekrivaju pod kao u Indijana Džonsu.
&
Kako je dalek dan kad je prvi odred verske policije intervenisao u restoranu Jezero! Veče Krajišnika prekinula grupa pustosvata, highlandera u crnom. Popeli su se na binu i učtivo se predstavili („Mi smo Dinarski četnici!“), onda su podnapite učesnike tuluma podsetili da je tog dana Veliki petak, dan kada svaki pravoslavac treba da tuguje ili bar da bude zamišljen. Zabezeknutim Krajišnicima portparol je dao besplatan verski poučak da se na taj dan ne smeju organizovati terevenke sa neodgovarajućim krkanlukom i kazao da im je to poslednja opomena (premda je bila prva)… …
Krajišnici nisu divljali u stambenoj zgradi, nisu ometali druge, pobožne stanare koji su noć provodili u teškoj skrušenosti. S druge strane, ni Dinarski četnici nisu nastupili kao kaznena ekspedicija, nego više kao kulturno-prosvetna ekipa: vođa je doduše imao ogroman štap, ali je to bila prvenstveno dekoracija usklađena s njegovim stasom, tojaga je bila više simbol njegovog četničkog dostojanstva nego sredstvo za versko prevaspitavanje.
Intervencija Dinarskih četnika snimljena je video-kamerom, policije, ove obične, izgleda nije ni bilo. Što je jako dobro. Na šta bi ličilo da obična policija izađe na megdan Dinarskim četnicima? Da neki žutokljunac iz MUP-a stane pred četnike: „Ko ste vi da prekidate ove građane koji posle pada Krajine ne znaju više ni đe će na prelo!? Veliki petak je značajan samo za vernike jedne od mnoštva vera u ovoj multietničkoj zajednici! Ako građani neće da se snevesele, nemate vi prava da ih tom palicom rastužujete!“
Dinarski četnici bi onda možda rekli nešto što se policiji ne bi dopalo, Krajišnici bi u velikom broju stali na stranu snaga reda, deo bi možda prišao Dinarcima (još jedna podela među Srbima!), u kobnom trenutku začula bi se psovka ili hitac iz vatrenog oružja i Srbin bi još jedared udario na Srbina. Ovako se sve lepo završilo, Dinarski četnici promovisali su kolekciju tipičnih četničkih ogrtača, krajišnička zabava je kako-zakrpljena i nastavljena, ali su Dinarski četnici trasirali put kojim će, nadam se, ići mnoge verske, ali i druge milicije.
U kafiću Omerta proslava dečijeg rođendana, mađioničar izvodi najbolju tačku, kad, eto trojke u uniformama iz Drugog svetskog rata, major Narodno-oslobodilačke vojske hicem iz „valtera“ ubija mađioničarovog zeca, suzavcem isteruje zvanice i slavljenicu, buduću učenicu prvog razreda: „Danas je četvrti maj, dan kad je Maršal umro! Osmog maja je sahranjen u prisustvu velikog broja stranih državnika i uz najveće počasti. Mi znamo da su neka deca rođena i na ova dva tužna datuma, nemamo ništa protiv toga, ali za proslave su vam na raspolaganju treći ili peti maj! Ovo vam je poslednja opomena, i vama i vlasniku ove rupe!“
Na splavu Matrikula gosti uprkos junskoj pripeci igraju kolo, iz čamca iskaču ljudi s gumenim maskama, sve su maske napravljene po uzoru na lice i frizuru Živorada Igića: „Mi smo srpski samuraji! Na današnji dan Slobodan Milošević je rekao: ‘Znate li da je danas Vidovdan?’, posle čega je prodat onima koji su pobili našu decu i neke od nas! Ovo vam je poslednje upozorenje! Muzički stub bacićemo odmah u Dunav, kao i kafedžiju koji će verovatno uspeti da se spase, vas ostale nećemo, ali ako vas dogodine zateknemo da radite ovako nešto, okrenućemo drugi list!“
Mogao bih ja da formiram isto jednu trupu: „Mi smo Komisija za post (mnogi nas pogrešno zovu Posna komisija), kontrolišemo hranu koju za vreme Velikog Posta avio-kompanije serviraju putnicima, JAT je na našoj crnoj listi, isto kao i većina restorana! Zasad pameti učimo samo vlasnike, četvoricu kuvara smo ove sezone propustili kroz šake i oduzeli blizu šest kilograma kajmaka, dogodine ćemo kažnjavati ne samo ove koji nude nego i one koji žderu masno, a 2004. proveravaćemo i šta ljudi jedu po kućama, tome leglu greha i blasfemije!“
„Mi smo srpski samuraji!“
