Metroseksualac

Kao prvo, nije reč o nekome ko seksualno uznemirava putnike metroa; niti o licima iz kultne knjige Rejmona Kenoa „Caca u metrou“ (sjajan prevod Danila Kiša): oni su „hormoseksualci“, a to nije to. Reč je o veštački proizvedenom obliku života, novijeg datuma.

„Metroseksualac“ je, prema obaveštenom izvoru iz Zagreba, gde je taj oblik života endemski, mada se širi i po ostatku bivše države, „neologizam od metropolitanac i heteroseksualac – urbani frajer sa smislom za estetiku, s puno novaca i još više vremena koje (oboje) troši na svoj fizički izgled: od fizičkih karakteristika (teretane, plastične operacije, depilacije) do odjeće i stanovanja“. Jedan drugi izvor opisuje ga kao „muškarca koji na sebi primjenjuje sve recepte koji se inače dadu pročitati po ženskim časopisima. Koristi pedikire, manikire, pije kozje mlijeko za čist ten, uvek ima puder pri ruci i jedino što ga razlikuje od žene jest penis.“ Jedna poznavateljica tih stvari dodaje: „To je muškarac koji jako drži do svog izgleda, a nije gej. Uvijek uredan, miriše kilometrima, a često ima bolju frizuru od mnogih trendi cura. Ne libi se isprobavati nove modne trendove i tijelo oblikovati u teretani.“ Na sledeće i neizbežno pitanje u ovoj maloj anketi – a kakve to veze ima sa seksom? – odgovori su ovakvi: „Ma, nije to za akciju, to ti je samo za (samo)pokazivanje – selfmarketing, rekli bi Englezi“; zatim: „Retko ih viđaju s djevojakama“ i „Neke žene ih vole, mada su mačo muškarci i dalje vodeći“.

Najbliža odrednica koja mi pada na pamet bila bi „kicoš“; ali nije dovoljno blizu. Da probamo onda od evolucije vrste: početkom devedesetih čuveni glanc-časopis Cosmopolitan raspisao je konkurs za zvanje Cosmo Boy (jedan od ovih anketiranih javio se i poslao sliku; nije prošao; možda je zato negativno nastrojen). Ne sećam se tačno propozicija, ali odgovaraju opisu metroseksualca. Sećam se, međutim, da je od toga neko u tadašnjem Arkzinu (to su bile sjajne novine) pravio sprdnju od rubrike pod naslovom „Ja sam Cosmo Boy„. Termin „metroseksualac“ javlja se takođe po glanc ženskim časopisima, da bi se proširio i na specijalizovane publikacije; nagađam da je Men’s Health tako nešto. O reklamnoj industriji i da ne govorimo: hijene su nanjušile novi plen. Tabloidna i red carpet štampa usvojila je, naravno, celu priču i biti metroseksualac postalo je zanimanje: zgodni, mišićavi, preplanuli i depilirani muškarci kao da prodaju novine, a o trač rubrikama nećemo.

Dakle: teretana, kozmetičar, tetovaža, pedikir, manikir, frizer, butici, izlasci na „ivente“ sa „selebritijima“, skup auto, parfimerije, „rizorti“ i „spaovi“, satovi; sve firmirano i trendi.

Čemu to sve služi? Teško da tu ima vremena za seks; možda se i uglavi negde na brzaka, ali to je neuredno, to „preznojavanje u kompromitantnim pozama“, rekao bi Krleža. To, kako mi se javlja, služi samozadovoljstvu i beskonačnoj sujeti, dakle, čisto statusna stvar. Kicoša i gizdelina vazda je bilo: muškarci su ponekad sujetni kao mačke. Ovo što se sada događa kao trend sa tim metroseksualcima nalik je na dekadenciju imperijalnih dvorova iz 18. veka; ili na rimsku dekadenciju. Napirlitani i namirisani, našminkani i nafrizirani, nakinđureni džidža-bidžama, viđani svuda Gde Treba, sve sam arbitar elegancije, ti muškarci žive svoje sujetne živote dok na njima parazitiraju čitave industrije – na obostrano zadovoljstvo. Imaju, rekli smo, para i vremena; dovoljno…

Već se prisećam jednog takvog kog sam video kako sedi u „Maderi“ (ovoj novoj, pravljenoj za takve) za staklenim stolom, radi na svom laptopu i pije mineralnu vodu skuplje vrste. Pa Kopaonik, pa Budva, pa Kortina d’Ampeco, pa egzotična južna ostrva; đakuzi obavezan. Da: i tehno-elektro pop; amfetamini i kokain se podrazumevaju u toj civilizaciji. Onda se posle čudimo svetskoj finansijskoj krizi, a takvi su u svojoj lakomislenoj pohlepi do nje i doveli. Doduše, njima je lako: ne plaćaju oni ceh. Čitaju li bilo šta osim Men’s Health, turističkih brošura, ženskih časopisa i tabloidnih tračoida? Sumnjam.

Sad, kad čovek razmisli, možda je i to bolje od prethodnog uzornog muškarca devedesetih: dizelaš, četiri P „pajero“, plavuša, pištolj i pejdžer koji sriče mrdajući ustima). Mislim, u smislu javnog reda i mira i opšteg kriminaliteta. Ovi su glatkiji, ne prave sranja po čaršiji, ali ostaju zanimljivi po privrednom i finansijskom kriminalitetu, pranju novca i već tim modernim poslima „belih kragni“. Barem se tuširaju; još kad se ne bi i parfimisali… Svako ti je danas muško, sestro slatka i drugo moja.