Pre neki dan pročitao sam zanimljiv tekst. Kompanija Soni napravila je memorijsku traku na koju može da stane 185 terabajta podataka. Toliko stane na, otprilike, 40,000 DVD-ova, dakle toliko filmova bi moglo da se smesti na tu vrpcu. Kutija s trakom je relativno mala, recimo da stane u šaku, tek da ne pomislite da se radi o čudovištu poput memorija sa sredine prošlog veka, kada su trake bile u modi.
Za razliku od hard-diskova, podacima sa ove trake nije tako lako pristupiti. Ona služi pre svega za čuvanje. Ako vam nešto sa nje zatreba, morate najpre da ga učitate u neku RAM memoriju na kompjuteru, baš kao nekada korisnici komodora ili spektruma. Ali, postojanje ovakvog nosača informacija pokazalo se neophodno. Količina podataka koju proizvodimo je neverovatna. Procena je da će do kraja ove decenije svaki čovek na planeti zauzimati 5200 gigabajta neke memorije, što znači da Soni ima garantovano tržište za svoje trake. Jedna će biti dovoljna tek za 37 ljudi. A gde je bekap?
Ovo je, naravno, uprošćen pogled. Ali, činjenica je da su nam moderne tehnologije omogućile da previše toga čuvamo i to na više mesta. Ako koristite android telefon, onda je on povezan sa dži-mejlom. Svaka slika koju napravite prebacuje se na Guglov server. A pošto su slike, jelte, džabe, onda ih pravimo nemilice. Svaka je po megabajt, otprilike, tako da se ti naši gigabajti polako ukrcavaju. Postoji tendencija da se čuvaju i svi razgovori (tonski) koje smo napravili na telefonu, svi mogući podaci o našem kretanju (to već čuvaju razni forskverovi), video. Opremite čoveka smartfonom i još nekim drangulijama i njegov život od tog trenutka počinje da se beleži kao da je u pitanju arktički polarni medved sa radio-ogrlicom. Samo što u medveđem slučaju podatke istražuje tim naučnika, dok za nas još nije smišljen odgovarajući softver koji bi na osnovu svih prikupljenih podataka davao (filozofski) odgovor na ključno pitanje: ko sam zapravo ja, šta radim i kuda idem?
Kada taj odgovor dobijemo, otvoriće se nova ključna pitanja. Za mene je najbitnije to da li će nas tehnologija učiniti sebičnijima. Baš kao što nas pametni telefon ili tablet često isključuje iz društva u kojem smo kako bismo pretovarili informacije kojima nas je upravo zasuo. Ako je ideja da svaku svoju aktivnost digitalizujemo i sačuvamo za buduća pokolenja ili analize, da li ćemo sebe preterano vrednovati, da li ćemo biti spremni da komuniciramo jedino o sopstvenim problemima? Sada, kada nam ih je neki analitički softver servirao u tabelama uporedive sa drugima.
Kao da nije bilo dovoljno to što su neki s jeseni bili skloni da nas gnjave fotografijama sa letovanja ili sa svadbe i to još u analogno vreme. Sledeća bitka koju ćemo voditi je kako da okolinu nateramo da se bavi baš sa naših pet terabajta.
Za mene je, ipak, najvažnije od svih pitanja: koliko gigabajta našeg života je uopšte vredno čuvanja? O terabajtima ni ne razmišljam.
