Najbolje iskušenje za postajanje hrišćaninom danas nije fizička nego mentalna pustinja koja se zove društvene mreže ili sekcije veb komentara, gde god ih ima. Tu se danas živi pravo isposništvo, prava iskušenja, ko hoće da proba; tu se čeliči uzdržanost, strpljenje, smernost, ljubav prema bližnjemu svome; tu se retka prosvetljena duša okupa svetlom slašću svetačkog praštanja – ako je tome sklona, naravno. Tu je duhovna i okultna ranžirna stanica našeg modernog sveta, dva koloseka koja jure paralelno, u suprotnom pravcu, ali u krug, oko istog prostora: tu je čovek najbliži i Bogu i Đavolu. I sebi i drugima, ni sebi ni drugima.
Jer, retki su prostori u našem nevirtuelnom životu toliko korodirani zlobom, cinizmom i zapenušanom psihopatijom, hordama trolova, botova, verbalnih plaćenih ubica i emocionalnih vampira. Nema mnogo prilika u jednom iole uređenijem životu – s izuzetkom robije ili, ranije, JNA – gde se ljudska priroda sreće u tako ogoljenoj i oljuštenoj formi, pušeća, drhtava, oderane kože pristojnosti i empatije. Digitalni trgovi, zagušljive, izluđujuće eho komore anonimizovanog impulsa su za modernog čoveka nešto najbliže doživljaju koji je imao Isus hodajući po Galileji, propovedajući svoje slovo.
To nije mitsko carstvo Hiperborejaca, u kome vlada večno proleće, nego Hiperbolida, carstvo mraka i bratstvo lave i leda. Hiperbole su njihov jezik, jezik vatre i katrana, jezik kiseline i otrova, jezik žuči i pljuvačke, jezik koji zvuči kao grebanje veštičjih noktiju po vratima zabačene, proklete kuće. Taj jezik nije pravljen da prenosi misli nego emocije i slepa ubeđenja; on ne govori, on vrišti.
Hiperbola… dijabola… diavola… đavolja…
Hiperbolidi su ljudska rasa propuštena kroz Đavolov megafon. Sutradan, ako ih sretneš iza ugla, nećeš ih lako poznati. Većina ih je… obična. Niko nije u stvarnom životu, u svoj njegovoj rutini i ravnoći, tako srećan kao na Fejsbuku, tako lep kao na Instagramu, tako uspešan kao na Linkdinu i tako razjaren kao na Tviteru.
Mreže su danas poslednja divljina za jezuite. Nije ni džungla, ni tundra, nego ekran. Ako si hrišćanin i hoćeš da miriš ljude, idi na Tviter, tu su ti bezbožnici i divljaci, tu su ti zavađeni i zabludeli pagani, tu možeš da budeš koristan. Ekran je tvoje iskušenje i tvoja jezuitska misija, tvitovi su tvoje apostolske besede, komentari su tvoje propovedi. Tu si, sam, ili branjen šačicom smernih pratilaca, protiv razjarene gomile. Tu se testira tvoja vera u tvoje principe. Tu se postaje mučenikom, ali tek posle, ako se neko seti da o tvom mučeništvu priča. I na mrežama hrišćani završavaju krvavi u pesku, proždrani od divljih zveri. U ranohrišćanskoj crkvi riba je bila simbol za Isusa; u tehnohrišćanskoj je to ptica…
Tu, na mrežama, danas se vežba hrišćansko praštanje. Tu nam je svet koji hoćemo da popravljamo, tu nam se na pleća svaljuje sva njegova težina. Tu shvatimo, konačno i s teško prolaznim šokom, koliko nas je beznadežno izgubljeno. Buljuci mentalnih mrtvaca, svuda okolo, slepo kopaju sopstvene jame, pevaju pesme svoje smrti, zajapureni u svojim ubeđenjima, licencirani pravednici sa tapijom na bacanje prvog kamena. Nepopravljivi bez štapa sistema, slomljeni štapom sistema, terani štapom sistema… Upropašćeni, ako ih neko ne spase od samih sebe. Ljudsko vino, kako reče Rebeka Vest, koje se pretvorilo u sirće.
Niče je bio u pravu: najveći neprijatelj istine nisu laži nego ubeđenja.
