Maršalska posla

Kad bih skupio na jednu gomilu sve Nuspojave – a kamo još i drugih mojih tekstova?! – koje se na bilo koji način bave raznim kretenskim (iskreno, ne sećam se da je bilo i drugačijih!) izmenama imena ulica Beograda, Novog Sada i drugih naših gradova, bogme bi od toga nastao lep knjižuljak… Nešto kao „konceptualni album“, takoreći… I to sa A stranom: kako su to radili Milošević, Tuđman i ekipa, i sa B stranom: kako su to radile vaskolike (socijal)demokrate koje ih odmeniše… Jer, još od kraja osamdesetih pa naovamo, ko god zasedne na kakvu vlast, komunalnu ili državnu, ne ume da smisli ništa pametnije nego da utisne svoj velebni pečat Istoriji tako što će da simbolički izmeni zemljovid nedužnog grada koji mu je predat na milost i nemilost… Dobro, neko će (opravdano) primetiti da je taj fenomen u ovim krajevima znatno stariji, pa će pomenuti i masovno komunističko preimenovanje ulica i trgova nakon 1944, što je sve OK, ali ja tada nisam bio baš nešto naročito rođen, tako da tome nisam lično nazočio & svedočio. Pa se, u tom smislu, nekako i ne osećam građanski (sa)odgovornim za tadašnje zvizdarije.

O tome sam, velim, već „sve“ rekao, na sve smo forme bizarnog (i mizernog) istorijskog revizionizma i druge malograđanske epifenomene koji uz to idu već oguglali, i čovek bi rekao da tu više ne može biti ničega novog, da više ništa ne može da nas iznenadi. Ali, vidi đavla, nešto se uvek nađe…

Primer prvi: povratak Maršala. Naravno, ne Maršala Tita, nećemo valjda ići toliko daleko da tvrdimo da bi taj Tito, nekakav tip kojeg smo jedva poznavali i sećamo ga se kao kroz maglu, mogao imati nekakve veze s oslobađanjem Beograda i Srbije?! Reč je, dakle, o sovjetskim maršalima i generalima, o svim onim birjuzovima, tolbuhinima i ostalim ždanovima kojima je svojevremeno ukinulo ulice po Beogradu kao nekakvim Reliktima Mračne Prošlosti, da bi im sad, gle, počelo da ih vraća. Zašto – zbog nove, ozbiljne promene vladajućeg pogleda na istoriju? Ma jok, nego zarad uvredljivo banalnih dnevnopolitičkih potreba: vlast bi da „bude dobra sa Rusima“, malo zbog para, malo više zbog fantazmagorične „odbrane Kosova“, jer je poznato i naučno dokazano da se Kosovo najbolje brani u trouglu Palilula-Vračar-Dorćol. A što se Tita tiče, ko mu je kriv što nije bio Rus, inače bi i on dobio nazad neki sokak u Jajincima ili Boleču… Naime, i komandanti ruskih trupa neće dobiti nazad u posed ulice koje su do pre desetak godina nazivane po njima, nego nekakve prašnjave džade po podavalskoj periferiji… A to je jedina stvar koja je gora i gluplja od toga da nekome ukinete ime ulice, i tako njegovo ime, bez neke konkretne optužbe i istorijske presude, proglasite nedostojnim: to da naprosto počnete da ga seljakate okolo, stvarajući besmislenu zbrku i haos. Tako tom imenu oduzimate i više od dostojanstva (koje ste mu nehajno oduzeli još prvi put): oduzimate mu svaki smisao.

A da sa tim sindromom oslobođenja od fašizma ovde postoji neka temeljna konfuzija, neka neizrečena nelagodnost brižljivo zametanog uzroka i korena, vidljivo je i na ovom primeru. Bulevar kojim se, bar s vremena na vreme, muvam celog svog svesnog života i u kojem se nalazi moj novosadski bivak probijen je i sagrađen tamo negde u sumrak šezdestih ili osvit sedamdesetih, sve od železničke stanice do Mosta slobode. Zvao se Bulevar 23. oktobra, po sasvim konkretnom događaju: tog su dana 1944. godine jugoslovenski partizani i Crvena armija ušli u Novi Sad. Negde početkom devedesetih, pod vlašću socijalista i(li) radikala, ime mu je promenjeno u Bulevar Oslobođenja, što je bila uistinu cinična dosetka: ta, nije li i 23. oktobar 1944. slavljen kao „dan oslobođenja“? Čemu onda uopšte ta promena, koja to tobože i nije? Ovako, apstraktizacijom izvornog imena ulice, ona je izgubila svaki suvisli istorijski povod i konkretni vrednosno-ideološki (možeš reći – komunistički, ali bogme možeš reći i – antifašistički) predznak, i postala Bulevarom Nečega Za Šta Ne Znamo Šta Je Jer Može Biti Bilo Šta. Možda se, naime, radi o seksualnom oslobođenju, warum nicht? Ili o dnevnom listu iz Sarajeva? Ili o oslobođenju od aparthejda u Južnoafričkoj Republici? Nikada nećemo saznati.

Primer drugi označava novi stepen u gradaciji bizarnosti. Nikolić Tomislav, (k)antinski vojvoda, pre neku je godinu – dok je još bio više radikalan nego napredan – svečano obećao da će se s gađenjem iseliti iz svog skromnog, krvavim radom stečenog cca 18-sobnog stana ako bulevar u kojem stanuje dobije ime po Zoranu Đinđiću (čudno, ime Bulevar AVNOJ-a nije mu smetalo, što ne biste očekivali od nekoga ko se zaklinjao u granicu, kakoonobeše, Karlobag-Karlovac-Virovitica). Bulevar se u međuvremenu stvarno zađinđićio, vreme je prolazilo, a Nikolić nikako nije postizavao da ispuni obećanje. Kolega Slaviša Lekić na to ga je svake nedelje podsećao u „Danasu“, što je bilo zanimljivo, mada nikada nisam dokučio šta je smisao toga: razumem kad novinar podseća političara koji je obećao da će učiniti nešto pametno i korisno, pa onda stalno izvrdava obećanje: takvom i treba sedeti za vratom; ali, čemu džedžati na kičmi nekome ko je obećao da će učiniti nešto idiotsko i sramno, te uporno insistirati da on to i učini (inače je pi… smonoša), kao da će svet od toga biti bolji? Enivej, kanda ne baš zbog Lekića (mada, šta znaš, sujeta je čudo…), ali Nikolić se na kraju vaistinu i preselio, što nam je svečano i zvanično obznanjeno, valjda kao novi uspeh Srpske napredne stanke, šta li? E sad, sam njegov čin potpuno je besmislen već sa stanovišta njegove recentne politike: obećao je nešto kao radikal, i to što je obećao sasvim je bilo smisleno unutar bizarnog i iščašenog sveta šešeljevske ideološke paradigme; međutim, u svojoj novoj, „naprednjačkoj“ inkarnaciji, on se upravo takvih, dubinski šešeljevskih činova ima kloniti. Uličarskim žargonom rečeno, uz izvinjenje na ilustrativnoj vulgarnosti, taj se postupak zove – pojesti govno. A šta je učinila beogradska vlast glede onih sovjetskih maršala? Pa – to isto. Ali o zajedničkom trošku. Prijatno!