Danas je pomažući se štapom u prepunjenu dvadesetšesticu zakoračio pripadnik ravnopravne manjine, i bogalj sam i sakat, rekao je ne hajući za političku korektnost, govori o sebi i može mu se, ima šezdeset i neku godinu, možda i nema, njegova nacija koja nema svoju državu stari brže od evropskog proseka, do sedišta ne može da se progura te one koji sede zagledani u ništa, kao utopljenici, i ne stavlja na kušnju da mu ustupe mesto.
Na narednoj stanici mukotrpno silazi da propusti izlazeće putnike, sitan je od prirode, život ga je možda dodatno smanjio jedan broj, ima očuvanu jaknu sa krznenom kragnom, šeširić dobre kakvoće i lepog kroja. Popeo se ponovo u autobus a da bi predahnuo od ovih koji se guraju unutra obreo se u autobuskom oltaru gde da kroči samo kontrolor ili drugo službeno lice iz GSP-a, uglavnom ga je domaćin ukorio: „Što si tu stao? Ti ćeš do Marinkove bare?!“ – „Jeste, idem do Marinkove bare, sad ću ja da se sklonim odavde“ – rekao je žitelj Marinkove bare. – „Pa što ne odeš ka sredini, možda bi ti neko i dao da sedneš!“ – „Ma ja bi imo pravo svakog da podignem, a kad ne mogu da se probijem…“
Zašto ovo pišem kad je sve na svom mestu? Putniku sa posebnim potrebama (ili makar sa potrebom da sedne: čak i da je zdrav kao dren svi su mlađi od njega) niko nije pomogao da prođe do sedišta, svi oko njega uživaju u vlastitoj obamrlosti; srasli jedni uz druge, čuvaju građani sa običnim tj. opštim potrebama snagu za vlastiti izlazak kad bude kucnuo čas, a ne za pravljenje koridora radi nepoznatog starca, vozač se klijentu obratio sa ti, što ne znam da li bi baš učinio sa nekim starijim pripadnikom većinskog naroda koji bi imao tako ozbiljan šešir i bundu, poigrao se malo Šerloka Holmsa pa je putnika javno smestio u odgovarajuću mahalu posavetovavši ga zaista dobronamerno kako da šanse za sedenje poveća, sve u svemu mala porcija rasizma: šofer nije bio neljubazan, dapače, mislim da mu je putnik bio simpatičan, jer jeste simpatičan, i vozač je simpatičan, i svi mi smo simpatični kad stavljamo nekome do znanja da smo načisto s tim kojoj naciji pripada. Ti nisi kao mi, a mi te ipak ne zlostavljamo. Ne tražimo da se voziš zasebnim autobusom, ali ne moramo zbog tebe ne znam koliko ni da se potresamo.
&
Naš sabrat po peru i po escajgu napisao knjigu o kafanama, restoranima, vinskim kartama, jelovnicima i receptima, dao joj rableovski naslov „Istinita i poučna istorija blagoutrobija i tek ponekog još uživanja“, ama je u vesti o promociji došlo do male pretumbacije pa umesto blagoutrobija stoji blagoutorbije.
Sviđa mi se kad neka reč zbog neznatnog slovomeškoljenja, ili zbog jednog promenjenog slova (Amerikanci i Bratanci, S. Ast, „Vreme“, br. taj i taj) ne izgubi ništa od značenja, nego štaviše dobije i neko novo.
Kod nas do pre nekoliko godina niko nije imao kuraži da ponese kući ono što u restoranu ne može da pojede, danas se to odomaćilo toliko da mnogi ugostitelj ima pripravne posude od stiropora koje katkad kao u Americi imaju i pregrade, pa vam je u jednom udubljenju piletina, u drugom pirinač, u trećem slatko-kiseli sos.
Šta je to nego blagoutorbije!
Slovoslagač (osoba koja slaže pomoću jednog jedinog slova) podseti me i na legendu o mom kolegi koji je svirao na svadbi, prasetina mu se dopala, uzeo repete i zamolio gazdu da mu jednu plećku zapakuje: „Imam kući strašan paradajz!“
I to je blagoutorbije i nije muka duhu.
&
Prošle sedmice sam pogrešno bio razumeo narodnu poslanicu Nadu Kolundžiju, pitali je novinari šta misli o kazni izrečenoj sekretarici predsednice parlamenta zbog mufte vožnje narodnim vozilom (u daljem tekstu: folksvagenom) i to u radno vreme, deputatkinja je rekla da „ako je to po Pravilniku, onda Pravilnik treba menjati“, iz čega sam brzopleto i ispostavilo se posve pogrešno shvatio da joj je žao što se izgrednica provukla samo sa osudom na četvorogodišnje tavorenje, u „Kažiprstu“ međutim shvatim da poslanica silno žali što je kazna ispala toliko okrutna. Slaže se znači sa nečim što mi je baš bilo zapelo za oko na internetu: „Četiri godine neće moći da napreduje u službi, a nada u unapređenje je ono što daje snagu svakom ubogom činovniku da istrpi jednoličnost posla, narav nadređenih, kletu oskudicu i sve što uz nju ide. Pa ne bi u carskoj Rusiji bilo onoliko razreda za činovništvo (Červjakov beše činovnik četrnaeste klase?) da ne treba obodriti i poslednjeg pisara: na tvoj rad se motri, Akakije Akakijeviču, i samo od tebe zavisi koliko ćeš brzo na viši položaj! Da ne smeš zakasniti to se samo po sebi razume, nego vodi računa, brajko moj, o gramatici, usitni rukopis, prored neka ti bude pljuškinovski stisnut kako bi trošio što manje mastila i hartije! I samodržac je znao da tek pogled naviše, na stepenaste rajske zaravni uliva svakom piskaralu snagu da istraje, pa ako se i ne bude mogao po dobru istaći neka samo nešto krupno ne zabrlja – viši čin neće izostati… Skupštinski odbor za ćudoređe mogao je sekretaricu da novčano jednokratno oglobi, mogao je da joj smanji platu šest meseci, ali se odlučio – eto ko ima srca da zaustavi progres! – da državnu nameštenicu i do juče dragu koleginicu liši razvoja, napretka, da ju tako reći živu zazida u jednu od skupštinskih lavri.“
Uze mi reč iz usta, pomislio sam kad sam ovo pročitao, sad vidim da isto to misli i šefica poslaničke grupe DS-a, možda smo prvi put istomišljenici, i mogu reći da mi to prija, obično vlast udari u klin, a ja odmah u ploču!
