Prošle godine, dakle, davno pre korone, u bioskopu sam gledao film Realna priča, rediteljski, glumački i produkcijski rad Gordana Kičića. Nismo nosili maske, u sali su krckale kokice i naćosi, srkala se kokiška. Dopalo mi se da posle gomile „istorijskih “ tema i obračuna kriminalaca gledam topao i duhovit film o običnim ljudima, o kraju jedne ljubavi i pokušaju da se porodični odnosi sačuvaju i kada se porodica raspadne.
Gordan Kičić, Nina Janković i mala Lena Lazović napravili su hemiju današnje porodice u Srbiji, izloženu različitim izazovima i pritiscima. Film je delovao, kao i režija, nepretenciozno, bez potrebe da objašnjava stvarnost, već se ona pokazuje kao kulisa za međusobne odnose likova. Možda je najveća Kičićeva pobeda bila sposobnost da u dramatičnim i ponekad tužnim situacijama pronađe elemente komičnog, tako da se neprekidno krećemo tankom linijom između komedije i melodrame.
Priznajem da sam zato bio pomalo iznenađen kada je na RTS-u bilo najavljeno prikazivanje serije Mama i tata se igraju rata u 10 epizoda. Pomislio sam da se još jednom pribeglo pravljenju serije od materijala za film. Međutim, serija koja je emitovana vikendom, pet nedelja zaredom, uspela je da pridobije i televizijsku publiku. Naime, serija je mnogo više od filma, koji predstavlja svojevrstan uvod za priču koja se tek tada razmahne. Tako su priliku da se razmahnu dobili Nebojša Ilić, Milica Mihajlović i još mnogi drugi. Osim Gordana Kičića, u autorskom timu su koreditelj Vladimir Tagić i koscenaristi Katarina Mitrović, Vladimir Simić i Marko Manojlović. Osnovna priča iz filma tako je dobila „pritoke“ i mnogo slikovitije opisala život jedne generacije danas u Beogradu.
Ako ste propustili seriju, obavezno je potražite, verujem da postoji na platformi RTS Planeta, pa zato ne želim da vam u ovom tekstu pokvarim užitak budućeg gledanja. Ako ste gledali film, svejedno pogledajte seriju, jer ćete gledati potpuno nove delove, a ne restlove filma, što je maksimalno korektno, prvenstveno sa produkcijske strane. Ova serija se bavi najzahtevnjim žanrom, koji je ujedno i najvrednija tradicija domaćeg filmskog i serijskog programa. Ako treba da zamislimo Grlom u jagode danas u Srbiji, bile bi to serije Jutro će promeniti sve i nakon nje Mama i tata se igraju rata. Tako danas izgledaju porodice i četrdesetogodišnjaci rastrzani između roditelja koje stižu godine, sa prijateljima koji se traže ili gube i sa snovima od kojih još nisu odustali. Ovakve serije nemaju kraj koji možete definisati kao isključivo srećan ili tužan. Baš kao u životu, nešto morate da žrtvujete da biste nešto drugo dobili. Gordan Kičić je tako otelotvorio današnjeg Baneta Bumbara, hronično nezadovoljnog i željnog avanture i boljeg života, koji je negde drugde.
Paradoksalno, ovakve serije prikazuju neuporedivo više duha vremena od „projekata“ koji žele da nas fasciniraju životom na ivici zakona uz folklor balkanske mafije, ili da nam otkriju mračne tajne policije ili državne bezbednosti. Svaka čast za trilere, ali mi na Novom Beogradu tokom vikenda imamo pucnjave i više nego što želimo. Ubistva iz devedesetih još nisu razjašnjena, a pojavljuju se nova. Zato ne bih glorifikovao nekakve izmišljene državne službenike u zemlji u kojoj se sve manje osećamo sigurno.
Međutim, serija Mama i tata se igraju rata vraća nas tačno tamo gde treba da budemo, u naše živote i naše porodice. Važna tema ove serije je i roditeljstvo, u svim njegovom fazama, od začeća, preko trudnoće, samohranog roditeljstva do razvedenih roditelja i odnosa sa našim roditeljima, što obuhvata tri generacije, to je u Srbiji potpuno normalno. Ono što je publiku vezalo za seriju, osim duhovitih replika i dramatičnih obrta, jeste činjenica da u tom ratu roditelja, čak i nakon razvoda i razočarenja, uvek ima ljubavi. Meni je fenomenalno što se politika ne pojavljuje eksplicitno u seriji, a bunt jedne generacije se simbolički prikazuje kao odbijanje glavnog lika da plaća kazne za pogrešno parkiranje ili u konzumiranju kanabisa.
Sa druge strane, glavni lik u seriji je glumac, koji takođe balansira između tezgi u reklamama i sopstvenog umetničkog integriteta. Baš zato možete napraviti sopstveno poređenje ove serije sa aktuelnim i popularnim domaćim sitkom serijama, štancanim po kupljenom libretu. Mi, dakle, u ovoj zemlji imamo dovoljno talentovanih, stručnih i darovitih autora koji su u stanju da naprave domaću porodičnu seriju, koja ima pristojan umetnički domet. Umesto toga, snimaju se imaginarne limunade koje se emituju u pauzama rijaliti programa ili kao zamena za turske serije. Motiv je uvek isti, da se mazne kinta, uz hepiend posle jedno dvesta epizoda.
Kao i svi ratovi, serija Mama i tata se igraju rata završava se mirom, ili pak primirjem, to zavisi od budućih sezona, ako ih bude.
