U nemogućnosti da stupim u kontakt sa braćom koja podržavaju rat protiv Iraka, molim da mi se jave čim uzmognu!
Sam Bog poslal, pomislio sam kad sam naleteo na anketu gde se 73 odsto našeg stanovništva protivi bombardovanju Iraka, 20 odsto nije načisto bi li volelo da Amerikanci raspale po Sadamu, dok 7 odsto jedva čeka prvu krstareću raketu.
Ja nisam bio anketiran, i da jesam pitanje je da li bih bio otvorio srce, mislio sam da sam možda jedini Srbin koji je tako nastrojen, pritajio sam se bio kao homoseksualac koji ne sme da otkrije šta želi, anketa se zato pokazala toliko važnom i toliko lekovitom: pa nisam ja ni na kakvoj stranputici, sedam odsto nije za baciti, dapače! Ako Srba ima desetak miliona, nas koji smo što bi se reklo psi rata ima nekih sedamsto hiljada, malo li je!?
Dobro, nismo svi u kondiciji da se prijavimo kao američki dobrovoljci, ali neka je svaki deseti u punoj snazi, opet nas ima dovoljno da se oformi neka paravojna formacija koja bi ubrzala Sadamov kraj i pronela srpsku ratničku slavu po mrskoj Aziji! A ako i ne bismo prošli test za ulazak u sastav američkih trupa, mogli bismo i morali barem ovde da lobiramo, da se javno založimo za taj rat, a ne da čekamo anketu u kojoj nam je anonimnost zajamčena!
Poludim kad vidim ove koji su protiv rata kako slobodno demonstriraju po Beogradu, te žene u crnom, te onaj sa žutim šalom, zaboravio sam kako se zove, nadigli transparente protiv predsednika Buša, protiv premijera Blera, a nas koji držimo stranu Americi i Engleskoj nigde nema! Ovamo jedva čekamo rat, a ovamo se uvukli u mišju rupu, nismo kadri ni u svojoj kući da počistimo, da razjurimo pa donekle možda i da pretučemo taj pomodarski, badavadžijski soj koji je dobio još jednu priliku da varira bljutave antiratne slogane iz šezdesetih godina!
Znam da Amerikanci sve prate, sigurno im nije promakla ni anketa iz koje je belodano jasno da im u Srbiji svaki četrnaesti ili petnaesti stanovnik još kako drži palčeve, ali bih voleo da se mi koji smo za rat okupimo, da naša srca oslobodimo straha, da izađemo i mi sa transparentima, sa sloganima u kojima tražimo da se protiv sadamovaca upotrebe kasetne bombe: sve što je Amerikancima preostalo iz bombardovanja nas, sve neka ide na Irak! &
Otkako sam pročitao anketu, osećam se kao pripadnik tajnog bratstva, ima nas sedam odsto, niko ne zna ko smo, ni mi sami ne znamo ko smo, ali znamo šta znamo, znamo da nas ima na hiljade, znamo da nam je dosta muslimanskog zuluma, pet vekova držali smo glave pognutim, nas su doduše zlostavljali Turci koji su sada isto protiv Iraka, ali ako će neko da ošine po iračkim minaretima, mi smo za! Irak nam nije učinino ništa nažao, platio je oružje koje su naši vrli trgovci poslali, ali se sa islamom nismo iskusurali, sad je prilika, i ništa nas ne košta, treba samo da pokažemo malo talenta za „preneseno značenje“.
Nosam uključen vokmen, slušam kako se tobože ceo slobodan svet protivi Bušu i Bleru, a očima šaram po autobusu: znam da među četrdesetak putnika sede barem dva moja istomišljenika. Pokušavam da pogodim ko će biti moji u ovom izvlačenju, uvek nađem dvoje ili troje putnika koji mi se saučesnički osmehnu: jeste, ja sam pristalica i simpatizer bombardovanja! Ništa ne govoreći izađem na prvoj stanici i uđem odmah u naredni autobus, greje me pomisao da ću i ovde naći srodne duše. To su neupadljivi putnici koji su dali petnaest dinara za kartu, bogzna kako se mirnodopski drže za šipke, govore izvinite kad nekoga gurnu, a kroz glavu im pametne američke rakete krstare li krstare! Proguram se i kroz taj autobus – identifikovao sam dvojicu koji su za našu stvar, šofera nisam dobro osmotrio, možda je i on sa nama?
Kod nas koji smo za rat sviđa mi se što nismo sitne duše. Najlakše bi bilo reći: mi koji smo na vlastitoj koži osetili rat i koji smo samo zahvaljujući božanskom milosrđu preživeli strahote američkog bombardovanja, mi ćemo dok ne pocrkamo biti protiv svakog rata, a naročito protiv onog koji zajapureni Amerikanci hoće da nametnu svima unaokolo, ali to bi sa naše strane bilo žalosno cepidlačenje i jadna osveta, ispali bismo pakosni autsajderi. Ja i mojih sedam odsto istomišljenika pregrmeli smo svoju traumu, oporavili smo se i spremni smo da podržimo traumiranje drugih naroda koji dopuštaju da imaju blesavo i nedemokratsko uređenje.
Što nisam truli bogataš, a Amerika da je siromašna, pa da dam neki sulud prilog za bombardovanje, da se neka krstareća raketa nazove „Ljuba 52“! A ne ovako, da čekam još neku anketu, da na taj avetinjski način ispoljavam privrženost ratnom pokretu. Pokretu kojeg zapravo i nema! Antiratni pokret postoji i vrlo je ako se može reći militantan, a ratnog pokreta nema. Niti možeš nekoga da huškaš, niti neko tebe huška, ratni pokret kao da je uklet, kao da je neki oksimoron!
Tri i deset je, hvatam poslednji autobus. Ili sam ja umoran pa više ne mogu da prepoznam pristalice rata ili ih među mladima nema? Mora da ih ima, samo mladež vlada mimikrijom pred kojom sam ja nemoćan. Gle, već Trošarina, moja stanica, na prednja vrata ulaze tri momka sa kapuljačama, ne vidim im lica, ali mi se javlja da su drage kukuljice na mojoj, Bušovoj i Blerovoj strani.
