U nemogućnosti da se državama-kandidatkinjama obratim ponaosob, na ovaj način obznanjujem da sam veoma rad trajno iseliti se iz otadžbine koju po navici još zovem Jugoslavija. Kap koja je prevršila meru potekla je iz PKB-ove kravice, mleka od pola litra koje svakodnevno sa strahom božijim sipam u kafu. Strogo uzev, nije bila kap nego više kao mlaz, ali ako se kaže kap neka bude kap. Šta je bilo? Nekada smo jedan ćošak tetrapaka sami sekli makazama, proizvođač nam je sa svoje strane bio odštampao isprekidanu liniju, ovde iseći, i na to nisam nikad imao primedbe, danas je tu čitav jedan mehanizam, podigne se poklopac (ako ste nestrpljivi prilikom podizanja poklopca možete iščupati čitavu da kažemo sipalicu, pa će vam na gornjoj strani tetrapaka ostati nešto kao neograđen mali bunar), ispod poklopca je folija, u lisici tica, u tici srce, u srcu ne znam šta, folija ima jezičak koji treba povući da bi se ona odstranila i da bi oslobodila otvor, jezičak se, međutim, ne da, migolji se, kad ga i uhvatite sklon je da se otkine pa foliju morate ili probušiti ili iseći nožem, sve to radim bez roptanja, ali kad sve prebrodim i počnem da sipam, dolazi do takozvanog, a obaveznog, podlizivanja, mleko dakako sipam iznad sudopere, i svaki put mi protiv moje volje kroz glavu proleti ista rečenica: „E, ovo ja zovem socijalizam, nikakav društveni odnos, nikakva ideologija, ovo je ono od čega nam nema leka! Je li ovo iko testirao pre nego što se pojavilo u tiražu od sto miliona?“
Nov vodokotlić, delo valjevskih projektanata i VKV radnika, ne radi, plastična polugica koja povezuje kanap sa mislim zvonom prvo je prekratka, za mrežicu kroz koju prolazi (da bi, avaj, podizala zvono) ne drži je baš ništa, bolje reći ne obavezuje je ništa, nikakva prirodna sila, nikakvo zadebljanje, rascepka ili bilo šta, ja sam se još izveštio pa kanap povlačim bogobojažljivo da se poluga ne uzvrpolji, gosti obavezno naruše krhku valjevsku konstrukciju, vodoinstalater je kazanče montirao tik ispod plafona, tako da se svaki put penjem na gornju prečagu merdevina i naslepo vraćam polugu u radni položaj.
Retrovizor na jugu zašrafljen je dobrih petnaestak santimetara dalje (unazad) nego kod svih drugih kola, pa se, ukoliko želite da bacite oko idu li za vama kobre i Tadić, morate zavaliti unazad kao kakav razmetljivac ili kabadahija, majku mu, uvek držim stranu proletarijatu, ali pre nego što ste se latili bušilice, drugovi, je li neko seo i proverio kako to radi, ne mogu da zamislim homo sapiensa prema čijoj je konstituciji proračunato da se baš tu probuši vajni lim!
Sve su to sitnice, ali kad se nagomilaju i kad se ponavljaju (mene se jedino ova sa jugom ne tiče), čovek se pita mora li život baš toliko da mu se izopači i takoreći sroza.
U državi mog nastanjenja ne sme biti više od jednog televizijskog kanala koji se bavi politikom, hoću ako gledam talk show, da teme budu seksualno zlostavljanje u porodici, perverzije kojima se odaju lekari, vaspitačice, sveštenici i vojna lica, drugo, u mojoj budućoj zemlji moram biti zaštićen od večnog vraćanja istog, kompjuter vodi evidenciju, taj i taj političar se ovog meseca pojavio na šest kanala i brbljao ukupno sedam i po sati, do sledećeg prvog ne sme niko da ga prikaže makar se ovaj ubio vatrenim oružjem ranivši pri tome još četiri osobe (jer je pucao bez prislona), zemlja za koju se spremam neće nikome braniti da kaže šta misli, ali neće dopustiti da se iste fraze vrte toliko da običnom čoveku ogade život. Dakle, političar kaže nešto, dopusti mu se da to ponovi još dva puta, time pokazuje da je dosledan, da nije senilan, ali ako zausti da četvrti, a kamoli osamdeseti put kaže kako je saradnja sa Hagom neminovnost, prekida ga alarm načinjen od ljudskih glasova koji se rugaju, prete a u pozadini bogme i psuju.
Moja buduća domovina biće zemlja koja ne traži vize za građane Srbije, ne zato što ja crkoh da mi neko odavde svako malo dolazi u goste i remeti moj prenapučeni schedule, nego zato što sam sit rasizma i gaženja ljudskih prava, dakle, neće biti dovoljno da se meni odobri stalni boravak, radna dozvola i idi mi dođi mi, nego će ta zemlja imati da bude otvorena, po mogućstvu i pre nego što se nastanim a najkasnije tri meseca nakon mog prispeća. S druge strane, u obzir dolaze samo zemlje u kojima ne postoji mnogoljudna srpska zajednica, da odem odavde i da pišem za neke srbobrane, svete ove, svete one, nema šanse. Ako već idem u inostranstvo hoću da govorim tim, za mene u početku stranim i na svaki način tuđinskim jezikom, da idem u tamošnje pozorište pa šta razumem razumem! A obavezujem se da ću steći tri bliska prijatelja, dva domoroca i jednog koji je dođoš kao i ja, ali koji ne govori srpski, hrvatski, bošnjački niti crnogorski: sit sam naših emigranata koji sve najgore govore o zemlji u kojoj žive i nemaju nijednog prijatelja koji je native speaker!
Moja buduća neće zabranjivati uvoz vozila starijih od šest godina, i zašto bi, tamo će nova vozila biti dostupna čak i najbednijem imigrantu ako je iole radan i čuvaran, lagaće se u njoj veoma retko, malobrojnici uhvaćeni u laži stideće se toliko da će socijalni radnici, psiholozi i sveštenici muku mučiti sa njima da ih vrate na posao i u kolotečinu porodičnog i javnog života, ako na sokovima bude pisalo da su bez šećera u njima zaista neće biti nijedno zrnce šećera, ako na nekom leku bude pisalo da može izazvati osip ima da ga izazove makar u minimalnom broju slučajeva!
Kad se svojevremeno pojavila „rosa“ neko mi je rekao da to proizvodi Tomić, koji Tomić, onaj iz Jugopetrola ili onaj iz Simpa, ma onaj što se kolmuje, njegovo je to sve… U nemoćnom besu koji sam osećao spram Socijalističke partije zavetovao sam se da „rosu“ neću okusiti pa koji god od Tomića da joj je vlasnik, posle sam čuo da uopšte nije Tomić, svejedno sam terao po svome, sad treba da se odreknem „Knjaza Miloša“ jer je pao u ruke tajkuna izraslog iz ruševina koje su za Slobom nicale kao pečurke posle kiše, lepo rečeno, nema veze, jasno je kud ciljam, dakle, u zemlji mog trajnog i legalnog boravka stvari kao što su voda i hrana moraju poticati ili od čestitih farmera ili od korporacija na čijem kapitalu nema ni najmanje senke.
Zemlje pretendenti vodiće računa o zdravlju malobrojnih zatvorenika (koji će biti mahom iz nerazvijenih krajeva poput ovog našeg), ali štampa i televizija neće izlaziti u susret robijaškoj logoreji niti morbidnim uzapćeničkim maštarijama, u autobusima će putnici dobijati slušalice i slušaće muziku ili vesti po vlastitom nahođenju dočim majstor neće smeti da sluša ništa osim zvuka motora iako će rad mašine biti kompjuterski kontrolisan.
