Mali Makluan

Koliko sam puta obradio, i emprijski i u vidu čiste teorije, zulum koji čovek trpi svakog dana prisilno slušajući tuđe telefonske razgovore, koji su em preglasni, em neki traju pun sahat, pa i duže. Područja sa kojih sam uzimao uzorke i zamorce su mostly bili kafići i trolejbusi, doklen je mojoj nauč. pažnji promaklo telefoniranje u vozu, čemu sam prisustvovao prošle sedmice… Daj, pa to je isto ono što se dešava i u troli, tja, i jeste isto i nije isto: rastojanje koje voz prevaljuje još je veće, jedna jedina putnica zvučno je natkrilila putešestvije od Beograda do Novog Sada, poltora časa, ne znam za nju, ali ja sam kao žrtva postavio lični rekord.

Razlika između klopke u kafiću i ove u vozu je što iz kafića možeš da izađeš, možeš doduše i da pređeš iz jednog vagona u drugi, to bi ti se isplatilo, taman ti košava odnela šešir dok prelaziš u drugi vagon, ali te tamo čeka verna replika stvorenja od kojeg si pobegao. Ah, putovanje je toliko obećavalo, voz čist, propisno zagrejan, ima mesta, avaj, sve bledi pred ispraznim beskrajnim monologom: zašto ja nisam nikada tamo gde je nemi sagovornik, nego sam uvek u blizini onoga ko obasipa nezamislivog slušaoca, ne dajući mu nikada reč (ili je na drugoj strani neko uključio speakerphone i strpljivo meša pekmez od šljiva, ili gleda seriju?)!

Dva su osnovna uzroka i izvora novogovora (koji se račva na dve strane, jedan krak ide u mikrofon mobilnog, drugi je karteč, i pogađa sve koji su u čujnom polju): 1. popust i besplatni sati koje kompanije poklanjaju novim mušterijama ili klijentima koji su kupili novi paket; 2. novi mediji kao viber, what’s up i šta ti ja znam.

Prvi put u evoluciji možeš sa nekim udaljenim da divaniš besplatno, pa bio bi greh i oholost ne koristiti ono što priroda poklanja! Eto, zahvaljujući tome, imamo tako dugačke razgovore, a pošto telefon više ne stoji u predsoblju, na posebnom postolju, komunikacija pogađa sve koji se u zlosrećnom prostoru nađu.

Javne govornike delim na one koji za okolinu ič ne mare, jer nemoguće je ne znati da te svi stalno čuju, to su nehajnici i nemilosrdnici koji prisustvo drugih hladno prenebregavaju. U drugoj grupi su novoegzibicionisti, koje baš uzbuđuje da svojim privatlukom i intimlukom sablažnjavaju nepoznate ljude.

Razdražljivim pojedincima ovaj bezobzir naravno da truje trenutke u kojima su želeli da uživaju (espreso, putovanje vozom), ali menja on, još i više, jezik, govor, pa i sam um onih koji se češće prepuštaju bezočnoj, bestidnoj logoreji.

Kakve promene BL izaziva u jeziku, kakve u moždanoj kori, a kakve u govorn. aparatu?

Prosečan homo sapiens ne može iz glave suvislo govoriti duže od devedeset sekundi, nakon toga treba mu predah i treba mu sa druge strane podsticaj, bilo u vidu laskavog odobravanja, bilo u vidu osporavanja prvorečenog, bilo u vidu pitanja: čovek prepušten vlastitoj govornoj inerciji nužno pada na sve niže i niže grančice, i retoričke, i logičke; tobožnje nove teme koje samovoljno odabira i koje samovoljno napušta još su prizemnije od onih sa početka nastupa.

Je li saradnik kakvog naučnog instituta beležio razgovore o kojima je ovde reč? Snimanje svakako ne bi bilo protivzakonito ili nemoralno, jer govornik svojevoljno okolini obelodanjuje kompletan tok svoje svesti. Analizom tema, opštih mesta, poštapalica, ponavljanja, plićaka i tautologija, došao bi istraživač do srca novojezika koji bi slobodno mogao da nazove blebet; monolog koji prevrši četvrt sata polako se, jedva primetno, i lakše nego zmija košuljice, oslobađa značenja, govor postaje sam sebi svrha, tobožnji ili stvarni problemi u solilokviju nakon nekog vremena postaju podjednaki, uzravnjeni i zapravo nevažni, količina onoga što je izbrbljano ubija reljefnost, smanjuje kontrast i sve umotava u istu sumaglicu besmisla; ako se ovako nastavi, već naredno pokolenje neće moći da razluči važno od nevažnog, uzrok od posledice, da, sve što govornik neumorno gomila završava u jezičkoj i mentalnoj kaši koju niko ne bi kusao kad ne bi morao, kao što sam ja morao u vozu.

&

Nema u životu novinara ničega tako dobrog kao što je popust na železnici, tako povlašćen i precenjen zaputim se u Novi Sad, na peronu shvatim da sam u svojoj najboljoj tradiciji pošao bez ikakvih dokumenata, kartu sam bio kupio dva dana unapred, pokazavši blagajnici čl. kartu NUNS-a, ali šta ću ako kondukter potegne pitanje mog identiteta? Ako ga ne potegne, mogao bih ja da kupujem karte na popust i da ih preprodajem osobama koje nisu novinari.

Otrčim do kioska i kupim „Vreme“, evo, današnje su novine, ovo sam negdašnji ja, malo sam možda promenut, ali sam na slici ipak ja, evo, neka ostali putnici veštače, njima ni iz džepa ni u džep, dolazi kondukter, samo će rutinski napisati svoje inicijale na karti, a poznat mi, došlo mi da se rukujem sa njim, šta je bilo, čovek isti Bajatović! Čisto frenološki posmatrano, mogao je biti na čelu Srbijagasa, ispunjava sve morfološke uslove za to odgovorno mesto, ali nam ista ta frenologija govori i da je pravi Bajatović mogao biti kondukter. Koji bi me možda izložio proveri identiteta i tražio bi opravdanu doplatu.