Taman pomislim da je ispunio svoju nedeljnu normu, predsednik Nikolić je premaši, punonadežno pući uvis usne da ljubi vaterpoliste, uh, pomislio sam, koliko ih je na bini, petnaestak, puta tri poljupca, ako troljubac traje tri sekunde, ima da se iseku i izbodu svi koji nemaju srpski genetski kod, a koji gledaju ovo, predsednik se, međutim, manuo našeg trojstva, uzbuđuje ga više kad neko ne očekuje tri poljupca, ili kad se čak pomalo i opire, kao gospođa Kolinda iz Hrvatske, te je delfinima prilepio po jedan istorijski poljubac, bilo pa prošlo, međutim: kao predsedniku, kao Šumadincu, ali i kao osobi koja je i sama izvrsna, pripala je vojvodi Tomi čast da svečano udari temelj Centra izvrsnosti u Kragujevcu.
Mora biti da takvi centri uveliko cvetaju u razvijenim državama, pa što ne bi i kod nas, premda sam uvek nastorozhen kad čujem da se država brine oko nečeg elitnog, prvoklasnog, nedostižnog, neuporedivog… Još kad sam prvi put čuo za Fond političke izuzetnosti bio sam zgranut: šta može biti svrha takve udruge, stvaranje ili okupljanje prvoklasnika, šampiona i genija, šta će tim nadljudima uopšte neki fond?…
Država ionako produbljuje jaz između natprosečnih i običnih građana, sad vladar prenebregava podanike koji se ne mogu podičiti srpskim genetskim kodom! Pa čak i ustavotvorac dosadni, koji Srbiju shvata prvenstveno kao državu srpskog naroda, priznaje nevoljko i domeće u pola glasa da je ona unekoliko, eto, država i drugih njenih građana, ali ti građani izgleda treba da se drže podalje od Centra izvrsnosti?
Država je opsednuta veštačkom selekcijom, ubi se da proizvede što više šampiona, u sportu, nauci, umetnosti, šakom i kapom pomaže svakome ko bi se u Srbiji mogao vratiti sa nekom medaljom, obožava SANU, deli specijalne penzije estradnim umetnicima i sportistima, poklanja stan osvajačima medalje, a zašto, zato što je uverena da tako stvara odličan reklamni materijal – ti ljudi predstavljaju naš narod i našu državu u najlepšem svetlu! Ali, mi se onda lažno predstavljamo!
&
Ne bi li se država morala mnogo više starati oko osrednjih svojih državljana, a još više oko onih koji ne mogu da ispune od društva nametnutu im normu? Tako sam i došao do svoje još neostvarene zamisli: budem li na volšeban, premda zakonit i bogougodan način došao do veće svote novca, osnovaću fond za netalentovanu decu. Maloletnici koji su se ugruvali na audiciji za muzičku školu, koji su krahirali na baletu, košarci, glumi, šahu, tekvondu, imaju kod mene smeštaj, učitelje, terene, laboratorije, muzičke instrumente, baletanke, patike, imaju takmace slične sebi, mogu se van mog instituta školovati za još neki zanat, ako žele da se osamostale i da žive od svog rada; ukoliko su pak posvećeni svojoj pasiji mogu besplatno ostati u Fondu dokle god žele; kome se prohte da iziđe na ispit iz solfeđa, može da se suoči sa onim što je savladao; ko neće da polaže ništa, niti da se testira – ne mora…
Pritisak da se bude izuzetan, izvrstan, besomučan je i sve teže podnošljiv, kapital i kapitalizam naravno da u tome prednjače, jer su vlasnici sredstava za proizvodnju zainteresovani za efikasnost, to je u srcu njihove eksploatatorske vere, hoće mašine koje su izuzetnici konstruisali, ali hoće i radnu snagu koja će im biti od izvanredne, najveće zamislive i najveće moguće koristi, kad ju već plaćaju (premda će gledati da i nadnice ne premaše svotu koja je u datim okolnostima neizbežna). E, ono što buržuji rade svak u svojoj kompaniji, to bi isto da radi i država, zaboravljajući da ona osim efikasnosti mora voditi računa i o drugim kvalitetima i vrednotama! O kojim vrednotama?! Kako o kojim?! Pa o ravnopravnosti, kao jednoj od prvih! Članovima zajednice koji nisu podjednako dorasli zahtevima škole, privrede, sporta i umetnosti, zar ne pripada pomoć upravo države da ispolje ono za šta su oni sposobni, da se njihove sposobnosti otkriju i iskoriste, a svako je sposoban da radi nešto korisno (u američkim supermarketima osobe koje nisu dopale Harvarda pakuju ono što odlikaši pazare, pomažu da se to odnese do parkinga, imaju čiste uniforme toga trgovačkog giganta, imaju radno vreme, primaju platu: potrebni su i žive od svog rada).
Rekao bih da su prosečni ljudi našoj državi dosadni, da joj je od onih koji ne mogu biti ni osrednji neprijatno, učini ona za potonje baš ono što se mora, ne za sve, naravno, a onda opet udri po starom: država sanja stalno kako otkriva vunderkinda ovde, vunderkinda onde, kako toj ionako izuzetno nadarenoj deci ona izuzetno pomaže da se još više i još izvrsnije razviju, da dobiju Nobelovu nagradu, zlatne medalje, osam Oskara, nad svim tim uspesima da se vijori naša zastava, možda i zastava partije koja je trijumfovala na izborima, a čovečanstvo da nam stalno aplaudira i zavidi.
U samoj ideji srpskog genetskog koda koji je predsednik slavio, kome je u budućem centru izvrsnosti klicao i uzdizao ga do srpskog neba, zar nema nešto bolesno i zlokobno?
