Ministar policije tužio je građanku jer ga potonja smatra glupim, ili, ako dobro pamtim, najglupljim u čitavoj vladi. Tja, ljudi to često govore jedni drugima, još češće jedni o drugima, pa ipak to ne dospeva na sud, a zašto, pa zato, ja bih barem rekao, što bi se sud našao pred zadatkom koji ne može da reši, ne može da ga obavi. Građanka je svoj stav o ministrovoj gluposti/glupavosti predočila javnosti, potrudila se i da ga obrazloži, e, upravo zato će možda i biti izvedena pred lice pravde.
♣
Ja imam isto tako napismeno da me – i to samo na internetu, a gde su svi drugi mediji i mesta nebrojena nad kojima nemam nikakav nadzor niti uvid – nekoliko stotina ljudi smatra glupavim, pokvarenim, pa čak i dosadnim. Većina je potpisana pseudonimom, pravosudni organi imali bi pune ruke posla da pohvataju sve uvredioce mene, danas, srećom, ima onih koji me omalovažavaju potpisujući puno krsno ime i prezime, uz odabrani selfi, da bi stranački nadzornici videli kako su krasno ispunili svoju dužnost, ali da ih recimo sve pobeležim i optužim – kako bih na sudu dokazao da su se gorko ogrešili o činjenice, logiku ili etiku?
Kako ministar policije zamišlja sudski proces u kome sudija građanki po sili zakona otvara oči i belodano joj dokazuje da je bila u krivu, da joj ni sama namera nije bila hrišćanska, a da su joj pogotovo reči bile bogohulne i nadasve neistinite? Da li će sud pozvati MENSU kao sudskog veštaka? „Gospodine ministre, nakon ovog testa primljeni ste u naše članstvo, plasirani ste među prvih dvanaest naših najoštroumnijih pripadnika…“
Ni javno merenje ministrove inteligencije ne bi bio dovoljno da se građanka optužena za rušenje ugleda osudi i pošalje u kazneno-popravnu ustanovu, jer bi sud umne sposobnosti uvređenoga morao da uporedi sa umnim sposobnostima ostalih ministara: „Tužena je kriva zbog iznošenja neproverene, a ovde se ispostavilo netačne tvrdnje da je ministar policije najgluplji u čitavoj Vladi. Iako zbog zaštite prava ličnosti nećemo objaviti koliko je poena tužilac osvojio na testu, inteligentniji je 17% od ministra zdravlja, 24,2% od ministra za rad, i čak 60,7% od člana vlade čiji resor ostaće u sudskim spisima kao državna tajna…“
Ako mislimo da ljudi nisu svi jednako promućurni, onda je u svakoj grupi neko najbistriji, neko najsporiji, pa zašto bi bila uvreda biti glupaviji od petnaestoro ili šesnaestoro kolega? Neko mora to da bude, na ostalima je da mu pomognu u savlađivanju gradiva i drugih teškoća.
♣
Još gora koska za sud je da definiše ugled, da dokaže i izmeri koliko je povređeni zapravo ugledan, kako je toliki ugled stekao, i koliko je taj ugled okrnjen ili čak uzdrman nečijom pogrešnom procenom. Napokon, ako neko drži, i štaviše objavi, da mu se ministar policije čini najglupljim u vladi, je li onda i cela vlada viđena kao skup neblistavih umova, a ministar policije je i u takvom društvancetu ponajtuplji? Zašto onda cela vlada, ili sam njen Tvorac ne tuže građanku?
Branio bih je na sudu pro bono, ali nemam položen državni ispit, kao ni druge ispite sa pravnog fakulteta, pa ipak, pozvao bih se na slučaj kad predsednik Vlade kaže da nije čuo ništa tako glupo kao što je ono što su trojica naučnih radnika kazala o doktoratu njegovog, gle, baš ministra policije: šta bi bilo da su oni tužili premijera? Kako bi sud dokazao van svake razumne sumnje da je ministar svakako čuo to i to, tada i tada, a što je, opet izvan svake razumne sumnje, kudikamo glupavije od onoga što su lovci na plagijate napisali!
Ako je i nazvao njihov izveštaj glupljim od svega što je ikada čuo, nije uvredilac tvrdio da oni stalno pišu tako glupavo i da su stalno i neizlečivo nedotupavni, nego im je u okv. sv. mogućnosti prišio nešto što je trebalo da ih zaboli, bilo pa prošlo!
♣
U bespućima interneta naleteo sam pre možda deset godina na reči koje je o mojoj neznatnosti izgovorila osoba na položaju toliko visokom da bi vam se zavrtelo u glavi kad biste taj položaj i pokušali da zamislite, tada je bila viši potrčko u jednoj grotesknoj, štetočinskoj partiji, a rekla je, i to mislim na sveč. stranač. obredu: „Šta hoće taj bednik?!“
Možda je to tada već bilo zastarelo, ali i da je bilo friško, su čim bi tim mojih advokata istrčao pred sudiju? Pa nisam li, bezuspešno doduše, odvraćao sud od postupancije kad novinar beješe optužen što je crkvene velikodostojnike nazvao jahačima Apokalipse: držao sam, i sad držim, da su tužioci bili upoređeni sa nečim čega u stvarnosti nema, te se svakako radilo o stilskoj figuri (od koje ima i boljih figura, ali retorički podbačaj ili promašaj ne treba da odvede autora u aps), tako i sa ovim bednikom, možda je govornik hteo reći: „Šta hoće taj sirotan?! Nema ker zašta da ga ujede, a on ujeda bolje od sebe, umesto da uzroke svog trajnog siromaštva, kako duhovnog, tako izgleda i materijalnog, potraži u sebi…“
Pa dobro, evo, tražim ih, a sudu svetosavski savetujem da ministrovu tužbu blagoodbaci kao riskantnu po njega samog: ako ishod sudskog procesa nije unapred poznat, moglo bi se ispostaviti i da je tužena bila u pravu.
