Kaže se da još nikada nije propao neko ko je rešio da profitira na gluposti i lakovernosti gomile, i to bogme nije bez neke. Samo, ništa manje nije tačno ni to da uvek odlično prolazi i svaki onaj Artur Ui (videti kod Brehta) koji se u svom (ne)zadrživom usponu oslanja na površnost, potkupljivost i taštinu „inteligencije“. Mislim, može na bilo koju od te tri klasične slabosti da se osloni, a dakako da je idealno ako može da iskombinuje sve tri, u različitim dozama.
Ovo sveprisutno cepanje dlake natroje glede tzv. nove vlasti u Srbiji strašno me podseća na ovaj aprijatan društveno-psihološki fenomen. Da je ta vlast, naime, iznenađujuće dobra i divna i da smo Svi Mi Prijatno Zatečeni, jeste indikativno sveprisutan iskaz koji potiče od, u najboljem slučaju, ulančanog niza teških nesporazuma, a u najgorem iz interesnog pokvarenjaštva onih kojima ide u račun da šire ovaj, štono se pomodno kaže, narativ. Šta je, naime, ključni element tobožnjeg Prijatnog Iznenađenja? Najpre činjenica da aktuelna vlast ne „kolje po kućama“, pa još i da je u pogledu Kosova „iznenađujuće kooperativna“. A još je i uhapsila onog Miškovića, vau! A sve to na gomili demantuje zloguka proroštva onih koji su očekivali da bi u novoj, postdemokratskoj Srbiji mogla da nastupi nekakva Apokalipsa. Pa su sad valjda besni i frustrirani što je nema, uta-ta! Bilo bi lepo da je tako, ali sve je to demagoški mambo-džambo koji presudno računa na kratko pamćenje.
Ničim što vidim oko sebe nisam ni prijatno ni neprijatno iznenađen, jer sam negde i očekivao Baš Ovo, i to u glavnim crtama i najavljivao. Šta to znači? Samo toliko da je vlast „prema spolja“ Mala Maca jer se ništa drugo od ljudi sa ovakvim biografskim hipotekama a bogme i od zemlje u ovakvoj dubiozi ne može ni očekivati, pa ko god da je na vlasti, osim totalnih političkih desperadosa. Kolateralno hapšenje ponekog zgodno targetiranog bogatuna se takođe podrazumeva. Iz ovog istog razloga, nimalo me ne iznenađuju ni umerene pohvale koje sadašnjoj administraciji dolaze „sa strane“. A zašto i ne bi? Hvalio bih ih i ja, samo da sam nekakav visoki, odlično plaćeni činovnik neke imperijalne vlade ili međunarodne organizacije, s „jakim“ pasošem i stanom u Londonu, Parizu, Berlinu ili Ženevi. Ali nisam, nego sam „unutra“ i to ne samo bukvalno, fizičkim mestom boravka, nego i svime drugim.
A kada isti taj pejzaž pogledate iz „unutrašnje“ perspektive, stvari izgledaju sasvim drugačije. Kada je ova vlada formirana najavio sam da će svoju benignost i bezubost na „spoljnom“ i „strateškom“ planu naplaćivati i osvećivati stepenovanim jačanjem „ideološke“ (u najširem mogućem smislu reči) represije na simboličkom, iliti vrednosno-identitetskom planu. Što se, dakle, više bude prema spolja ponašala „izdajnički“ (ovde namerno koristim vokabular njihovih izvornih istomišljenika), to će se jače iživljavati na našim malim, nevažnim životima, na kulturi, umetnosti, na našoj svakodnevici, uterujući na Vaskoliko Srpstvo u kosti…
Zanimljivo je čitati nedavne tekstove Ivana Medenice i Lasla Vegela, dvojice pametnih i časnih ljudi, nedavno umereno angažovanih na strani tzv. belih listića, dakle manje-više pristalica zavodljivog narativa da je „važno samo da se nešto promeni“, a da ta promena ionako ne može baš biti nagore, jer su obe glavne struje koje su se prošlog maja borile za prevlast bar deklarativno posvećene istim ciljevima. Da, ali ti „isti ciljevi“ samo su oni strateški makrociljevi (Kosovo, Evropska unija…), a ljudski život, eh, to vam je uglavnom ono što se odvija negde u senci i u pauzama tih makrociljeva! Kada Medenica primećuje kako je to što naprednjaci & co. rade svugde u kulturi i nauci gde mogu skandalozna revija diletantizma, političkog ostrakizma i odsustva bilo kakve kompetencije, i kada – a to je ključno – unapred pripominje da (više?) ne kupuje demagošku priču kako je „tako bilo i ranije“ jer da je samo „jednu partokratiju smenila druga“ pošto je čoveku normalnog (u)vida vrlo jasno da nije, ili kada Vegel piše da ovoliko diletanata nikada nije bilo na vlasti odjedared, ili kada lamentira nad naglim, politički izazvanim ubrzanjem degenerativnog procesa demultikulturalizacije Novog Sada (i vajka se da će se, zgađen, lično vratiti u samoizolaciju), onda sve to nije ništa drugo nego elementarno uviđanje goluždrave stvarnosti koju su predugo prikrivali Veliki Narativi, diktirani od šačice ljudi iz, ‘ajmo reći, dorČolsko–vračarske elite. Čiji posvemašnji cinizam baš zato i upoređujem sa ponašanjem nacionalističke inteligencije u vreme uspona Miloševića: i jedni i drugi videli su sigurno – nije se moglo ne videti! – da štošta tu izgleda zapanjujuće ružno, ali su smatrali da je sve to nevažno u poređenju s Velikim Strateškim Ciljem: jeste da će Točak Progresa ponekome da skrcka kosti, ali bože moj… Pa dobro, blago njima, valjda su sada srećni? Ali ako vam nije do Velikih Strateških Ciljeva nego do malog ljudskog života koji protiče u njihovoj senci, pa i kontra njih, onda vidite Srbiju kakva jeste: Apokalipsa je baš u tome što smo krenuli da od jednog lošeg, nekvalitetnog društva napravimo još osetno gore, i još nam elitni Vračevi zapovedaju da budemo srećni zbog toga.
