Pretprošle noći u sremskom selu N. ukraden je kazan od 250 litara. Završivši uspešno sezonu vlasnik je odlučio da propisno konzervira ovu napravu koja će kad uđemo u porodicu evropskih naroda postati ilegalna. Komšije bi u protivnom došle na ideju da traže kazan na zajam, drugo, kokoške i golubovi jedva baš i čekaju da neku stvar ostavite u šupi pa da je oni upotrebe kao čučavac, uglavnom je kazan gazda smestio pod kotarku, skinuo trula vrata i ulaz fino zazidao, ta to mu jeftinije nego da kod tišlera poručuje nova vrata: kad stigne jesen rana i kad budu vinogradi zreli, odzidaće ulaz i vsjo…
Oklop od cigala smanjio je vlasnikovu budnost i bojevu gotovost (ima pištolj za koji nema dozvolu, čuva ga za nezamislivu situaciju do koje bi kad-tad ipak moglo doći: najviše bi mu odgovaralo da nasilnicima pištoljem samo pripreti jer gađanje nema gde da vežba, a u slučaju da koga smrtno rani postavilo bi se i pitanje te dozvole), čuo je kritične noći da kere laju, dva patuljasta mešanca uplašila su se za vlastitu bezbednost, ili su svojom dužnošću smatrala samo da obznane neovlašćeni upad, uglavnom je domaćin ustao i sa praga, u besmrtnim gaćama od prugastog tenista, dvared autoritativno upitao „ko je?“, gosti su mudro ćutali, pa je domaćin legao, samo što je zaspao, opet kere, lajuuu, opet on ustaje: ko je, ko je…
Nakon druge kontrole domaćin usnu još brže, pade u kako će se videti prilično opširan san: kao čuva on zadružni magacin pun repe, samo što je zadremao kucka neko na musavi prozorčić barake gde je protivno propisima uključio rešo da mu greje noge, ko je, šta je, a to njegov kapetan iz vojske, samo bled kao da je poginuo, tako ti čuvaš vojnu imovinu i živote svojih drugova, izgrđeni iziđe brže-bolje iz barake, kad okolo uopšte više nije zadruga i nije mesečina nego Novosadski sajam, dan beli, pred crveni kombajn („Zmaj“ – Zemun) mladići koji preko studentske zadruge montiraju i bine za Egzit donose kvadrate zemlje sa izniklim zrelim žitom, visokim kao što je bio „bankut“, ređaju ih jedan pored drugog, kao onu travu kad neko kupi sa zemljom na kojoj je izrasla… Kad su sve poređali i dobili njivu od skoro frtalj lanca gde je petnaestak kvadrata namerno čak i polegnuto, prilazi njemu kapetan kome je jedan rukav uniforme prazan, bože, ipak je znači bio on, zato je bio bled u zadruzi: „Penji se i pokosi ovo da publika vidi kombajn na delu, pazi kako teraš, sve snima RTV…“
Kad se probudio pita ženu: „Jesam ja i to snevo il su kere noćas lajale ko besne?… ja sam kanda ustajo?…“ – „Jesi, bogami, i to dvared. Izlazio si na štigne, vičeš ‘ko je, ko je’, ja se presekla šta ćemo ako neko kaže ‘mi smo!’, i fala bogu što su ćutali, da si ji vidio dobili bi svoje, jedan u bolnicu, drugi u grob, ti u zatvor, ja bih ostala sama, ovako su samo ukrali kazan, dođi da vidiš!“ – „Au, boga im materinog, i ciglju sadenuli, i vrata od utrina zatvorili! Majstori svog zanata!“
&
Iz kuće u Sremčici nepoznati počinioci izgurali su vozilo marke golf, za razliku od prethodne pohare u kićenom Sremu koja je zadesila staračko domaćinstvo, u Sremčici žive tri pokolenja, sin domaćinov je oko dva ujutro parkirao svoj novi pežo u dvorištu i tako zagradio ranije ošacovanog golfa, lopovi su pežo odgurali u stranu, ta rade za poznatog kupca kome treba golf, iako nije ganc nov, potom su diskretno izgurali vozilo kome je to bilo suđeno. Domaćin kad je ustao vidi golfa nema, kapija otvorena, pas čuvar nasuprot sremačkim kerama nije lanuo, ujutru ga kao i golfa jednostavno nije bilo…
Sutradan im zvoni telefon, halo, halo, znate zašto zovem, pretpostavljam, mi znamo gde vam je auto i možemo da vam ga vratimo, dobro, ja sam za dogovor, kaže oštećeni, to će vas koštati tri hiljade (marke su još bile zvanično sredstvo plaćanja kod nas), pa to je mnogo, nije mnogo, ne ide to meni u džep, imamo članove koji planiraju celu stvar, pa koji biraju kola, prate vaše navike, proučavaju vaš ritam, treći brinu gde će auto otići i pod kojim uslovima, ja nisam bio kod vas, moje je da vam se javim, ja kao portparol ne mogu da vam dam popust, niko ne može, i pored najbolje volje: kad se odbiju naši troškovi, zarada je minimalna… Da, i još su mi rekli, da ne zaboravim: kera nisu moji uzeli, kad su izlazili on ih je ispratio i verovatno je tu negde u Sremčici, raspitajte se, šta ja znam, zalepite par oglasa na prodavnicu, ili će sam doći.
Domaćinu su telefonom stizale instrukcije iz kojih se videlo da banda poimence zna sve ukućane, kuma, zeta (potonjem je i ukazana čast da učestvuje u primopredaji novca i kola komplikovanoj toliko da je za film: vozite prema Barajevu, desetak metara iza te i te pumpe videćete zeleni kadet, vozite za njim dok vam se na mobilni opet neko ne javi da vam kaže ko će vas preuzeti…).
Čuvarkuća se vratio, nesvestan bruke, izgladneo, sa čičkom po brkovima i desnoj obrvi.
&
Na bregu iznad Tamiša imali smo vinograd gde je moj otac jednog među zlatnim jesenjim danima godine 1987. ugledao čobanina Niku zvanog Kinec kako jedva vuče džak grožđa. „Pa dobro, Niko, da si pon’o grozd i dva, nego si natovario pun džak, usred podneva!…“ – „Kakvo podne“, na to će Nika, „pola dva je!“ – „E, izvini onda, onda je druga stvar!“ – „Nisi vidijo da je otiš’o voz za Orlovat!?“ – „Nisam, al’ vidim tebe pa mi srce puno!“ – „Uf, ti se samo švotaš!“
Tako divane vinogradar i grožđekradica od kojih nijedan nema sat nego se ravnaju prema redu vožnje Jugoslovenske železnice.
