Nacija konačno može da odahne i vrati se uobičajenim poslovima i radnim zadacima, jerbo razrešena je najveća drama & misterija naših života: da li je Gojković Maja i dalje u evidenciji članstva Srpske radikalne stranke. Pa, je l’ jeste? Jok. Nije. Izbrisalo je iz članskih knjiga u rodnom joj Novom Sadu. Mada, možda je i vrate, šta znaš: evo gde Tomislav Nikolić, možda znakovito, napominje kako je M.G., doduše, isključena po prvostepenoj presudi, ali ko zna šta bi bilo ako bi se ona u predviđenom roku pismeno požalila na tu odluku… A kome da se požali? Pa, Nadležnom Mestu. A gde li je to Nadležno Mesto? Pa, tamo gde je Toma. A Toma je čovek duševan i ume da prašta, kao i svako ko je duhovno odrastao uz Strange Kind Of Woman grupe Deep Purple…
Naravski, u Srbiji je sve moguće, ali ipak čisto sumnjam da će se gradonačelnica Novog Sada „primiti“ na ovu naprasnu Nikolićevu ženeroznost. Odviše je ona, na svoj način, uložila u svoje tiho iskradanje iz radikalskog društva da bi se sada tek tako vratila u toplo majčinsko okrilje Centralne otadžbinske uprave. Veliki nedeljni intervju u „Novostima“ to samo dodatno „cementira“.
Šta je zapravo rekla Maja G.? Gotovo ništa upotrebljivo – muljala je, frazirala i mistifikovala, ne rekavši ništa iole konkretno o svom razlazu sa strankom od koje je bilo nemoguće odvojiti njen javni lik. Ne radi se o tome da bi sada trebalo da prepričava detalje svojih prepirki sa Vučićem oko ideologije, „labela“ ili novog albuma Dandy Warholsa, ili sa Natašom Jovanović oko epistemologije i deontologije, nego o tome da bi „naša Maja“ (čuj, naša!) trebalo napokon da objasni gde je tačno taj, recimo, ideološko-svetonazorno-vrednosni rascep između nje i SRS-a? Avaj, biće da objašnjenje izostaje iz prostog razloga: tog rascepa nema. Razilaženje je više „stilske“ prirode, Gojkovićeva naprosto bolje od ostalih razume da radikali moraju da se ozbiljno „prepakuju“ ako žele da postanu „mejnstrim“ konzervativna partija, bez čega teško mogu da osvoje, a još teže da zadrže vlast u Srbiji. Pretpostavljam da je dugo mislila da treba to samo da objasni drugima, pa će sve biti OK. Posle je shvatila da se tu uopšte ne radi o nerazumevanju: radikali zapravo ne žele da navuku jagnjeću kožu, barem ne ako to znači da ne smeju da zadrže vučiju ispod. Ne možeš, uostalom, dvadeset godina oštriti očnjake, a onda najedared poprimiti jagnjeću ćud…
Zato je Maja G. izašla/ispala iz radikalskog voza; dobro, ali gde se „otkotrljala“ nakon tog ispadnuća? Zapravo nigde određeno, u sumračni međuprostor koji još žmirkavo ispipava: rado bi se „preformatirala“ i pronašla sebi novo, drugačije mesto pod zubatim srpskim polit-suncem, ali se ne bi odrekla ničega bitnog iz dosadašnje karijere. Zato Maja G. nema nikakvu suštinsku primedbu na radikalizam i njegove učinke: napadajući njihov „minuli rad“, napadala bi nekadašnju sebe, a za to (još?) nema ili pameti, ili poštenja, ili kuraži. A baš su te vrline bile neophodne svim respektabilnim političkim renegatima. I zato je njena „pobuna“ nedovršena, površinska, kaćiperna, samim tim do daljeg i beznačajna.
Ima, međutim, u narečenom intervjuu jedno zanimljivo mesto, oko kojeg se, doduše, Maja G. ne vrti prvi put – utoliko je to i zanimljivije, jer pokazuje koliko joj je to bitno, koliko je to osnovica instant-svetonazora jedne „nove Maje“. Ona, naime, opet insistira na tome da sebe vidi kao rušiteljku „berlinskih zidova“ koji postoje u Srbiji. Jasno vam je: to su, pojednostavljeno rečeno, „zidovi“ između one Srbije koja je vladala do Petog oktobra i one koja je ovu prvu najurila. Šta je sporno u toj metafori mlađe sestre poznatog novotalasnog disk-džokeja? To što ona – u skladu sa svojom aktuelnom, tranzitnom ili trajnom, „zrakopraznom“ ideologijom, „berlinskom zidu“ oduzima svaki predznak: to je, kao biva, tamo neki zid, gomila cigle slagane jedna na drugu, pa se sada radi o tome da ga treba srušiti, pa da lepo svi progledamo, i da budemo slobodni, da budemo brothers & sisters. Onaj pravi Berlinski zid delio je, međutim, takođe dva političko-svetonazorna sveta, i nije ga srušio iznenadni tornado sa Baltika, nego je njegov pad značio ozbiljan, fundamentalan poraz jedne strane u „hladnom ratu“, i pobedu druge. Šta to znači – pobeda, poraz? Pa, ništa više, ali ni manje, od toga da je jedan „sistem“ nadvladao drugi „sistem“ i da to nije bilo slučajno, nego veoma zakonomerno: pobedio je bolji. Istorijski, bolji obično pobeđuje… Zato se Nemačka ujedinila tako što je pobednička SRN naprosto „usrkala“ propali DDR, a ne obrnuto, ili makar uzajamno. Basta.
Prevedeno na jezik srpskih prilika, to znači da nikakvi „berlinski zidovi“ ne mogu biti srušeni onako kako je to zamislila Maja G. – da se svi uhvatimo za ruke i zapevamo uz Stinga ili Čolu, zaboravljajući na to šta je bilo juče, jer juče je bilo, hm… ups, jebiga, „bila su takva vremena“. Ne, nisu „vremena“ ništa kriva, nego su ljudi ovakvi ili onakvi: neko je potpaljivao ratove, drugi je makar pokušao da ih gasi; neko je širio mržnju, drugi je branio toleranciju; neko je debelo profitirao u sveopštoj propasti, drugi je i sam propao; neko je bio posilni Požarevljaninov, neko drugi mu je bio protivnik. E, sada bi Maja Gojković da sruši „berlinski zid“ između jednih i drugih. Plemenito, ali ne tako što ćemo se naći „na pola puta“ kao dreždeći na ček-pointu, jer takvo mesto uopšte ne postoji, to je banalna utopija, dežurni topos „trećeputnog“ NSPM-kiča. Dakle, Berlinski zid je pao tako što je potlačeno Honekerovo roblje potrčalo na zapad, u slobodu. Obrnuto se moglo desiti samo u otkačenoj fikciji-unutar-fikcije, u filmu Good Bye, Lenin. Da bi makar i najskromnije mogla pretendovati na to da bilo ko ozbiljan razmotri mogućnost da jednom počne da je shvata ozbiljno, Maja bi Gojković iz te i takve fikcije morala odlučno da istupi u stvarni svet. Ako nije kadra za to, bolje neka se odmah vrati kod Čiča Tome, dok je ovaj još tako dobre volje.
