Svaki put kad prominem, kao glomazna ćutljiva senka, zemunskim Trgom pobede, pomislim kako u tom mestu definitivno ima nečega što otužno-slatkasto vonja na Smrt, iliti na organizovano odsustvo života: bezljudan i prazan popločani prostor na kojem se niko ne zadržava bez preke potrebe. Tek mrzlina i tišina, uredno skockana neprijateljska, raščovečena hladnoća, scenografija za nekakav totalitarno-dekadentni granginjol, kao iz filma Kabare. Niko, dakle, ne govori i ne romori, ništa se ne mrda, osim što Trgom povazdan landaraju velike zastave Srpske radikalne stranke, čije sedište (zgrada Magistrata) dominira nekada centralnim, a sada tek sablasnim trgom jednog manje-više apsorbovanog, asimilovanog, razgrađenog Grada. Kombinacija „austrougarske“ arhitekture i njene nedavne novoprimitivne restauracije sa morbidnim Zračenjem koje ovom bolesno sterilisanom mestu podaruje zlokobno šušorenje onih Zastava, sa svom nakaznom simbolikom koju emituju te ružne krpetine izgužvane depresivno-raspamećujućom košavom, kao da prolazniku oduzima volju za životom; ili, ako hoćete, kao da se ta Volja nedvojbeno manifestuje jedino žurbom da se čim prije napusti taj prostor i da se zamine negde ka pijaci, pa ka Dunavu, zapravo ka bilo kojem mestu-simbolu biofilne, živototvorne energije. Nije da nešto poetizujem i fantaziram: dovoljno je da malo zastanete na obodu tog mesta i primetićete da mnogi dnevni i gotovo svi večernji i noćni prolaznici zaobilaze Trg i radije biraju drugi put, makar i okolo-naokolo, preko obližnjih ulica koje prijatno greju svojom Običnošću, svojim odsustvom isprazne pompeznosti. Podozrevam da ovo nije otuda što bi se prolaznici-zaobilaznici nečega („konkretnog“) plašili, nego usled teško odredive Nelagode koju taj prostor emanira, kao nekakav lokalni Epicentar Energije Smrti, one iste koja je onako štedro rasipana dok su „vlasnici“ zgrade Magistrata bili činilac vlasti i moći u ovoj zemlji, i dok je njihova prostačka i banalna, ali „efikasna“ Retorika proizvodila vrlo, vrlo konkretne reperkusije u stvarnosti.
Uostalom, evo baš ovih dana jedan od njihovih dragovoljačkih pulena (i to baš iz obližnje Rume), još jedan siroti-patriotski-idealista-koji-nizašta-nije-kriv, entuzijastički objašnjava Časnom Sudu kako je njegovo učešće u otmici i ubijanju „etnički nepodobnih“ civila u Sjeverinu nesrećan plod (ups!) greške, zablude i neinformisanosti, i kako su zapravo Neki Drugi taj luk jeli i mirisali, a on se tu zadesio slučajno, onako kako se to ljudi već umeju slučajno zadesiti tamo gde su namerno pošli i došli, ama su u međuvremenu malko zaboravili zašto i za čije babe zdravlje su baš tamo krenuli.
I baš nekako ovih dana, dok se onaj sremački bećar dovija da objasni kako ga je učešće u dobrovoljačkim aktivnostima Srpske radikalne stranke dovelo do toga da stane pred onaj autobus kod Sjeverina, u „Globusu“ izlaze transkripti telefonskih razgovora ugodnih u kojima je Vojislav Šešelj razmenjivao misli sa još jednim zakletim pristalicom humanizma i renesanse, sa brkatim eks-pozornikom Milanom Martićem, a sve to u vreme Oluje, kada je Vojvoda gorljivo sugerisao Martiću da raspali „Lunama“ – ne znam šta je to tačno, ali sigurno je mnogo moćno, čim tako detinjasto fascinira glavešinu opsednutog/posednutog Magistrata! – po belom Zagrebu, neka pobije i poruši što više, i to na njegov, Šešeljev račun – šta košta da košta! Nije beg cicija. On će, kaže, da odgovara. Avaj, Martić ili nije hteo ili nije stigao da ga posluša; a i da je drugačije uradio, ništa se valjda „strateški“ ne bi promenilo, osim što bi okolo bilo još više Smrti, i samim tim Vojvodi više radosti.
A sve me ove reminiscencije na jednu baš impresivno i potresno autentičnu Radost Ubijanja i Uživanje U Smrti – pod uslovom da je tuđa, da je spektakularna i da je izazvana – podsećaju na ono recentno ispoveđeno Šešeljevo viđenje (po)etike umiranja koje je bivši gradonačelnik jednog bivšeg grada izvoleo iskazati kroz misao o čituljama u „Danasu“: „Kad god“ – V. Š. dixit – „vidim čitulju u „Danasu“ (Danasa, Danasom, hej Danase…), „znam da je umrlo neko veliko đubre“. U ovom se dražesno sociopatskom iskazu nakupilo toliko onoga što predstavlja samu srž jedne – više društvene nego individualne – Bolesti Na Smrt da će dotična poslužiti, nadam se, kao predmet multidisciplinarnog istraživanja. Šteta bi, naime, bilo da propadne ovakav potencijal. Jer, ta izjava nije tek izbruh jedne infantilne patologije smućkane sa endemskim prostaklukom: naprotiv, ona odlazi u etar kao neka vrsta obrnutog priznanja. Jer, čiji je nestanak sa ovoga sveta oglašavan poslednjih godina u „Danasu“? Mahom odlazak onih koji ni u smrti, kao ni u životu, nisu hteli da imaju ništa sa onime što je simbolizovao (i) Vojvoda, sa onim po čituljama čuvenim (para)medijima u kojima su Vojvodine veleumne misli vazda bile dobrodošao naputak za patriotsku akciju, da l’ po Sjeverinu, Zagrebu, Hrtkovcima ili domu zemunskih Barbalića, nije baš ni važno. I otuda je ta izjava deo onog istog shvatanja života i smrti koje je, naselivši se baš tamo, ispraznilo onaj zemunski Trg pobede, to upicanjeno Ništa sa boljom prošlošću, prostor kojim živi i normalni ljudi prolaze – kad prolaze i ako prolaze – kao zalutale sablasti, kao nevoljnici kojima je stalo samo da što pre nestanu odande, kao ljudi zatečeni u nečemu nepriličnom i ružnom, kao statisti angažovani u pravljenju ambijenta za bolje i aerodinamičnije landaranje onih ogavnih zastavetina, tih Gnuspojava na ušminkanoj lešini jednog grada-u-nestajanju. I stvorilo od njega svoj Lunarni Modul, bazu za ekspanziju lunatičke energije. I zato je ova Šešeljeva izjava o čituljama u „Danasu“ tako značajna, jer je tako autopoetička, tako sveobjašnjavajuća, i u njoj je zapravo sadržano sve ono što morate znati o burnoj Istoriji devedesetih u Srbiji i okolini, onoj Istoriji koja je kao bajagi završena, a uistinu neupokojena, jer ta (po)etika i dalje, onako opredmećena, vijori onim Trgom pobede (čije?), i klasifikuje pokojnike na đubrad i one druge, i dobija milion i kusur glasova na izborima, i veselo smrdi li smrdi, da li od ubrzanog raspadanja ili možda od prebrzog rasta, ko će ga znati.
