Lovci na Pokemone – Na sledećoj konferenciji za štampu prikazaće nam sve Vučićeve ulove, a glavna atrakcija će, ipak, biti Pikaču uslikan kako čuči na ramenu Džona Kerija, državnog sekretara SAD

Igra na klizavom terenu: Šta čeka Vučić?

Nije prošlo ni dvadeset četiri sata a masakr u Nici pao je u zaborav. Buknula je Turska i rekao bih da još bukti. O tome, naravno, naširoko pišemo u ovom broju „Vremena“. Ceo svet je u nekom previranju, novom porođajnom grču, u traganju za ravnotežom geopolitičkih moći, gotovo da se priziva novi hladni rat kao način da se jasno definišu granice uticaja, i kao da bi svima laknulo kad bi se uspostavio poredak u kome se zna ko kosi a ko vodu nosi.

Mi se zahuktavamo ka Evropi čija stabilnost, u sadašnjem formatu, počiva na nadi da bi Angela Merkel mogla da dobije sledeće izbore. Francuskog premijera su izviždali na tužnom, komemorativnom skupu u Nici, istočne granice EU postaju „dvorište za igru“ NATO saveza, a zapadne granice Rusije biće ojačavane patriotskim jedinicama i raketama, naravno.

U takvom trenutku Srbija se približava Evropskoj uniji i činovnički sloj tog udruženja odabranih, nagrađenih dobrim platama i diplomatskim statusima, deli entuzijazam ovih naših kojima je puna šaka brade zato što smo otvorili poglavlja 23 i 24 i „osećamo se ponosnim“ dok smo nešto, ako me sećanje ne vara, gotovo prećutali prvo otvoreno poglavlje – 35, koje je ultimativno naložilo sređivanje odnosa sa Kosovom.

Euforično raspoloženje proizvodi samooptužujuće izjave koje potvrđuju tužnu realnost. Tako, na primer, ministar pravde Nikola Selaković izjavljuje da će nam ta poglavlja omogućiti nezavisnije sudstvo. Pa zar nešto više od toga ne piše u Ustavu, zar nezavisnost sudstva nije proklamovano načelo? Pazite, ministar čak i ne kaže da će nam to omogućiti ono što već piše – nezavisno sudstvo – nego da ćemo dobiti nezavisnije sudstvo. Sistem će biti malo trudan kad primenimo ta poglavlja. Ovde vlast, svaka a ne samo naprednjačka, gaji uverenje da se kreativnim tumačenjima mogu i brda pomeriti, a izjava ministra pravde svedoči o najmanje dve stvari – eksplicitno priznaje da nam sudovi nisu samostalni, i, drugo, uzda se u kreativno tumačenje suštine tih poglavlja i javnosti namiguje: aman, to što piše ne mora tako i da bude. Nek bude malo nezavisnije, valjda je to narodu dovoljno.

Ne mislim ja da je neki drugi put osim tog evropskog bolji za Srbiju, ali mislim da se ovi naši slabo u tome snalaze. Podsećaju me na lovce na Pokemone, aktere igre za vlasnike androida, koji u virtuelnom, lažnom svetu ostvaruju svoje uspehe i spremni su da nam svoje uspehe u toj igri predstave kao svoje životne uspehe.

Na sledećoj konferenciji za štampu mandatara prikazaće nam sve njegove uhvaćene Pokemone, a glavna atrakcija će, ipak, biti Pikaču uslikan kako čuči na ramenu Džona Kerija, državnog sekretara SAD.

Srbija igra na klizavom terenu u postavi gde se glavni igrači slabo snalaze, padaju svaki čas i skloni su samopovređivanju. Ja da sam Vučić, ne bih uzeo nikog od njih u vladu. Oni više slušaju šta on govori nego što se bave sektorima za koje su zaduženi. Ajde, Vuline, pohvali se da vidimo koliko si ti Pokemona uhvatio. Stefanoviću, da li si priveo nekog Gastoza iz „Parova“ za koga postoji osnovana sumnja da bije ženu, a to si mogao i po postojećem zakonu, da ne čekaš primenu Istanbulske konvencije koju smo potpisali još 2013. godine. Dobro, bre, Dačiću, kakve veze imaju Peti oktobar i pokušaj vojnog udara u Turskoj? I tako redom…

Ja da imam Vučićevu moć, brižljivo gajenu na (zlo)upotrebi atmosfere u društvu i povodljivosti medija, nikad ne bih formirao vladu. Proglasio bih se za kandidata za predsednika Srbije, moć preneo iz Nemanjine na Andrićev venac, vratio mandat da ga Toma Nikolić, dok može, uvali nekom drugom čije ću ime ja da dojavim i mirna Bačka, a Evropa posebno, jer neće oni da žive ovde ni kad otvorimo i primenimo sva poglavlja.

Mislite da je ovo što sam napisao obična žurnalistička persiflaža? Nije to nemoguć rasplet aktuelne teme – formiranja vlade Srbije.

Idioti u kontraofanzivi: Ko je veći od Malog

Božiji darovi po logici stvari padaju s neba. Erdogan je to rekao za neuspeli puč što mu je omogućilo da u krivične svrhe aktivira spiskove neprijatelja, a naši „kompletni idioti“ iskoristili su incident ispred ulaza u Skupštinu Beograda da pređu u kontraofanzivu.

Incident, obostrano gurkanje prilikom pokušaja da se uruči zahtev za ostavku gradonačelnika Siniše Malog i drugih u kompletu, dramatizovan je do te mere da sada izgledaju još kompletnijim nego što su bili. Mali je umešao i sopstvenu decu, a stigao je, pouzdano znam, i nalog medijima koje kompletno kontrolišu, da to bude tema dana uz saučestvovanje svih ministara, nadležnih i nenadležnih, a u svrhu diskreditovanja „Žute patke“.

Rad je zbilja bio udarnički i kompletan. Sve je predstavljeno kao napad na državu, mir, bezbednost i sigurnost građana, a ljudi okupljeni ispred Skupštine grada predstavljeni su kao huligani.

Razvlačenje afere oko onoga što se u izbornoj noći dogodilo u Savamali pokazuje ozbiljnu metastazu tužilaštva. Po logici Nikole Selakovića, i ono će biti nezavisnije kad primenimo evropska poglavlja, a za sada tužilaštvo mudro ćuti, što meni govori da nije reč o političkom formatu „kompletnih idiota“ nego o tome da bi rezultati istrage ukazali na ogroman koruptivni poduhvat – u prevodu: na velike novce – i da je tu neko veći od Malog.

Ozbiljnu istragu o tome šta se dogodilo mogli su, kao što sam već pisao, da sprovedu dva pozornika s jasnim ovlašćenjima, a kamoli ceo državni aparat.

U međuvremenu događaju se dva paralelna procesa. Ovi što bi tati dali patku – zbirni naziv za udarne grupe koje rade na zaboravu – stvar predstavljaju kao komunalnu, a ljude koji protestuju prikazuju kao mrzitelje moderniteta i lepšeg Beograda.

U suštini, međutim, to je, od prvog dana, protest protiv suspenzije pravnog poretka na određenoj teritoriji u jasno definisanom vremenu – što je jedan od pojavnih oblika državnog udara – ali mi se čini i da organizatori protesta zaboravljaju tu činjenicu i radi omasovljenja akcije meandriraju iz tog glavnog toka, prepuštajući mikrofon svakom ko može da se popne na kamion.

Drugo, njihovo insistiranje na nepolitičnosti dugoročno radi protiv njih. Protiv loše politike bori se boljom politikom, a takozvani nevladin sektor javlja se u inicijalnoj fazi kao katalizator protesta, a u završnoj kao žrtva tobožnje nepolitičnosti. Šta fali stranci koja se zove „Žuta patka“? Dobro, možda je ono „žuta“ višak, barem u ovom trenutku.

Cenzura i sloboda: Otvoreno i vrlo brzo – zatvoreno

Možda se Vučić i šalio kad je pre par meseci predlagao izložbu naslovnih strana i tekstova kojima bi dokazao da u Srbiji nema cenzure, ali njegovi su to ozbiljno shvatili i napravili su nešto što ne liči ni na šta, i još galame kako će taj krunski dokaz o demokratičnosti vlasti, posle jednomesečnog stolovanja u galeriji „Progres“ u beogradskoj Knez Mihailovoj, da šetaju po Srbiji.

Evo, kladim se unapred da od toga neće biti ništa, jer će neko da shvati da bi to bilo kontraproduktivno. Samim tim što sve što je izloženo lepo odslikava realnost u Srbiji ova egzibicija postaće štetna za one koji su je organizovali.

Nikad nisam tvrdio da u Srbiji postoji cenzura. To je ozbiljan i pipav posao koji ova vlast, sve i da hoće, ne bi umela da organizuje. U Srbiji postoji problem slobode medija. To je već nešto drugo od cenzure. I to je opasnije.

Ali izložba o medijima koji s više ili manje uspeha otimaju slobodu mogla bi da bude inspirativna.