Kanda se u našoj minijaturnoj državi(ci) intenzivira jedan sveopšti, unakrsni kulturkampf, zapravo bitka za dominantni sistem vrednosti unutar jedne tek nastajuće postkosovske Srbije, i u tom se boju sve manje biraju sredstva. Što, opet, nikako ne znači da su u tom klupku „svi isti“, ni u ludilu, nego samo znači da čak i ako si, recimo, „u pravu“, ne možeš (aktivno i neposredno) sudelovati u ovom ideološkom ratu, a da bitno ne spustiš svoje kriterijume, odnosno da opasno ne strada kvalitet, ako već ne i verodostojnost onoga što govoriš.
Jedan od primera svakako je hajkanje na Helsinški odbor, glede već famoznog njegovog Godišnjeg Izveštaja, objavljenog još u maju, ali nedavno recenziranog iz ruha i (guščijeg) pera g. Antonića, redovnog kritičara uglednog Vučelićevog „Pečata“. Odmah rado priznajem: The Izveštaj nisam čitao – osim delića citiratih u štampi – niti nameravam: taj žanr mi je po defaultu malko dosadan (dekadentan sam, više volim romane!), što ne govori nužno protiv Izveštaja, nego možda govori protiv mene. Kako god, likovi i dela mnogih junaka Izveštaja dobro su mi poznati, čak i predobro za moje dobro. Ovde mi je istinski zanimljiv samo jedan detalj: kako je Antonić s mešavinom čuđenja i jedva suspregnutog negodovanja detektovao da je to kolektivno delo dokumentarno-realističke proze pisano izvesnim „poluhrvatskim“ jezikom („razina“, „Europa“ & tako to), pa su se posle tog nesrećnog „poluhrvatskog“ dohvatili i razni namnoženi (vo)lumeni diljem naših štampanih i neštampanih stvari, pojačavši ritualno čuđenje/gađenje i znakovito namigivanje na maximum, izvanredno time ilustrujući upravo ono što su želeli da sa teatralnom indignacijom demantuju: ako je neko i imao dvojbi – aha! opet hrvaština! – glede nacional-šovinističke prirode delovanja nekih od Odborovih „mušterija“, oni su sami pripomogli da one nestanu: ljudi koji sasvim ozbiljno mogu da se ljute na jezik i da sugerišu kako on već sam po sebi svog pisca diskvalifikuje ili bar čini sumnjivim, naprosto nisu dostojni da budu tretirani nikako drugačije nego kao opasni zagađivači javnog prostora. Raspravljati s takvima o bilo čemu, uzaludno je i samodegradirajuće. Dakle, ispod razine…
A šta nam je to s Politikom? Pisao sam već dvatriput o tome paranormalnom fenomenu, dosadiću i Bogu i narodu ako iznova ponovim da je sadašnja Politika: 1. „suptilno“ desničarski ideološki treš, nepopravljivo naheren ka strateškom podržavanju svetonazora bliskog Koštunici i sličnim opskurantima iz gore prošlosti ove zemlje; 2. ubedljivo najbolji dnevnik u Srbiji, jedini koji tekstualnom i vizuelnom formom priziva pismenog čitaoca, i koji te ne vređa ni socijalnošću ni tabloidnošću. Čekaj, zar jedna tvrdnja ne potire drugu? U normalnim okolnostima bi bilo tako, ali u Srbiji 2008. jok. Zato ja, sasvim ozbiljno, držim da je Ljiljana Smajlović zaslužila orden, i ništa manje ozbiljno mislim da je sasvim normalno da čim prije bez femkanja odstupi sa svog glavnouredničkog mesta: bili toga svesni ili ne, vi ste 11. maja na onim izborima glasali i za odlazak Ljilje S. sa njenog mesta, a ona je odviše pametna da to ne bi odlično znala. I to će tako biti sve dok je Politika u (para)državnom vlasništvu. Sve drugo su mistifikacije, kupovina vremena, dizanje cene i ostale dosadne prateće radnje. A za Ljiljanu S. bi najveći trijumf bio da je nasledi neki od onih gnjavatora koji su poslušno i krotko prokuntali devedesete u Hadži–Političici – bajdvej, puna ih je ona soliterčina u Makedonskoj – i koji će od jedinog po defaultu ozbiljnog beogradskog dnevnika iznova načiniti dosadnu, sterilnu, mediokritetski „neutralnu“ postmodernu biltenčinu. Daj Bože, zarad opšteg interesa, da joj tu zadovoljštinu ne priušte! U protivnom – evo, držite me za reč! – ima svi da je, not before long, pravimo od blata!
Rekoh li već, sve su ove i slične bure i burice deo jedne mnogo šire slike. Unakrsni političko-intelektualno-ideološko-medijski kulturkampf deo je strateškog repozicioniranja Srbije, ili, tačnije, njenog zbunjenog glavinjanja u potrazi za novim mestom u globalnom poretku. A intelektualci, pisci, novinari i umetnici živopisna su čeljad, kod njih se taj sudar vrednosti najlakše detektuje. Otuda na našoj javnoj sceni baš sada, valjda više nego ikada, sve pršti od – češće paralelnih nego unakrsnih – uzrujano-apokaliptičarskih solilokvija „patriota“ i „mondijalista“, „rodoljuba“ i „izdajnika“, „desničara“ i „levičara“, „liberala“ i „konzervativaca“ etc. Pa dobro, sve je to još i podnošljivo dok se barata makar elementarnim činjenicama. Šta, međutim, kada kulturkampf dosegne onu tačku virtuelnosti da se potpuno otkači od stvarnosti, pa slobodno zapluta kosmičkim prostorima neobuzdane mašte? Puke zabave radi, navešću vam primer iz mog iskustva.
Elem, nedavno je notorni Pečat objavio nekakav tekstuljak u kojem moju malenkost – te Igora Marojevića, o istom trošku – optužuje za razna mondijalistička zastranjenja, te da kalpim „patriotsku“ književnost a promovišem „anacionalnu“, te ovo, te ono, sve već u skladu s pečatovskim treš-repertoarom. Stvar, dakle, ne bi zasluživala ama baš nikakav osvrt da sve to nije ilustrovano genezom mog slučaja: moja se štetočinska antipatriotska kritičarska delatnost u punoj meri začela mojim tekstom u Vremenu iz 1999, o knjizi Gorana Petrovića Opsada crkve Svetog Spasa, u kojem sam narečenog kraljevačkog pisca nazvao ni manje ni više nego klerofašistom. Baš tu je, veli Pečatov tekstonosac, stanoviti Dunđerin, počeo moj nagli uspon po bespućima srpske književne zbiljnosti… Pa, lepo, što bi se drugo i moglo očekivati od jednog višestruko dokazanog izdajnika?! Ne marim, ali ima u svemu tome samo jedan problemčić: nikada i nigde, pa tako ni 1999. u Vremenu, nisam napisao prikaz narečenog romana, niti sam u nepostojećem tekstu mogao nazvati Petrovića „klerofašistom“ (i inače se klonim tako pompezne terminologije). E, to je vrhunac i dekadentni kraj ovakvog kulturkampfa: kad onome ko ti je mrzak počneš da pišeš tekstove koje sam nije napisao, ali mogao je, znaš ti njega!
