Diverzija: Kako smo okrenuli ćurak naopako?
Vesna Pešić, slobodna, napokon, od svake partijske stege, gostujući u emisiji B92 „Hoću da znam“ navela je krajem prošle nedelje da razni centri moći pokušavaju da spreče primenu i realizaciju sporazuma koji su parafirali Beograd i Priština. „Ima više centara moći koji pružaju otpor i koji se tome protive, a jedna od najuticajnijih je crkva“, kaže Pešićka.
Još jednom se složila s novootkrivenim predvodnikom građanističke Srbije, Aleksandrom Vučićem, koji je nekako u isto vreme potvrdio da protiv njega i njegove politike postoji snažan otpor, mada crkvu nije pominjao, valjda zato što je još nakađen tamjanom i uflekan sečenjem slavskih kolača i ljubljenjem popovskih ruku.
Crkvu je, ovaj put, ostavio Vesni Pešić, koja je uspela u pomenutoj emisiji, bog je dao brzu na jeziku, da poveže popa, popadije i „Vreme“.
Gospođa je izjavila: „Naša država nikada nije imala snagu da se odvoji od crkve, jer je političari koriste da bi preko nje sticali rejting, a crkva s druge strane na taj način ima uticaj na državne odluke. Dakle, iz crkve dolaze veliki pritisci protiv briselskog sporazuma, ali i od nekih stranaka, pa čak i od jednog dela liberalne inteligencije i predstavnika građanskog novinarstva. Ja se strašno iznenadim kad pročitam list ‘Vreme’ i uvodnik Dragoljuba Žarkovića zašto ne treba da uđemo u EU“, rekla je Vesna Pešić.
Pun sam razumevanja: trijumviratu na vlasti potrebna je zbilja ozbiljna, masivna i studiozna kampanja da bi se opravdao onoliki politički zaokret. U takvim stvarima dobro dođe i neki arhineprijatelj, Miroslav Mišković, na primer, i svaki prijatelj, na primer Vesna Pešić.
Povod ovom tekstu je deo iz intervjua koji je Vučić dao „Politici“ i u kome je, između ostalog, rekao: „Danas ja moram da trpim zbog napada Miškovića po različitim novinama, od toga da slušam da mi je otac Fahri Musliu ili Fadilj Murići, ili ne znam kako se već zove, do različitih drugih stvari. I to sve plaća Miroslav Mišković, a plaćaju i neki drugi, neki iz opozicije, neki iz Vlade. I misle da ja to ne znam.“ Pun sam razumevanja prema okolnosti da je taj intervju objavljen u danu Vučićeve posete severnom Kosovu, ali bih ipak rekao da je to preterivanje ili, opreznije rečeno, preterana osetljivost na jedva vidljive kritike Vučićeve politike, pa nije baš najjasnije šta to on „mora da trpi“. To dugoročno ne biva – ni s parama ni sa vlašću.
Ako izuzmemo opoziciju koje gotovo i nema i kojoj je u opisu posla da ne bude na Vučićevoj strani, ispada da Vučić trpi zbog Miškovića (očekivano) i „nekih iz Vlade“ (neočekivano). Da li to znači da će Mišković biti uskraćen za mogućnost da se brani sa slobode i da će uskoro biti vanrednih izbora?
Ali, manimo se ozbiljnih tema i pogledajmo ulogu „Vremena“ u aktuelnoj kontrarevoluciji. Ono što Vučić pametno nije uradio, uradila je Vesna Pešić identifikujući „Vreme“ i glavnog urednika ovog nedeljnika kao kočničare evropskih integracija. Bože, baš sam se obradovao. Decenijama unazad sve je bilo obrnuto.
Kao kompliment doživljavam onaj deo Pešićkine izjave da se „strašno iznenadi“ kad pročita „Vreme.“ Ja, na primer, imam drugi problem: ništa me u srpskim medijima ne može iznenaditi, sve na isti kalup napravljeno dodvoravanje najnovijoj srpskoj političkoj misli, plus doušničko novinarstvo o hapšenjima. Tamo gde svi u iste diple duvaju, nema muzike. Eventualno, neka himnička pesma. Vesna Pešić, jedna od horistikinja „dipla benda“, osim iznenađenja što neko misli i malo dublje i dalje, tvrdi još da je ova redakcija protiv ulaska u EU samo zato što izražava sumnje u sledeće stvari: kapacitet i dobre namere ljudi koji nas tamo vode; održivost rešenjâ na koja pristaju pred ultimatumima jače strane u pregovorima i ultimatumom ekonomskog imperativa i, na kraju i najvažnije, postavljamo pitanje da li će Evropa biti ista kao ova u koju smo udarnički krenuli i da li ovi vaši a naši znaju gde nas vode.
Ako to nisu pitanja za javnu raspravu, onda svi da odemo u crkvu i da se tamo pomolimo.
Artisti i modeli: Danilović i reagovanja
Dogodilo se nešto neobično. Povodom mog teksta u „Blicu“ o „slučaju Danilović“, na adresu „Vremena“ je stiglo pismo izvesnog Marka Radoševića koji, između ostalog, piše: „Gospodine Žarkoviću, vaš tekst u ‘Blicu’ je sramota našeg novinarstva, a vi ste svesno ili ne, deo toga. Ne želim da komentarišem izjave političara i vaš osvrt na iste, ali navodi koje koristite povezujući celu priču sa Danilovićem su u najmanju ruku neprofesionalni. Svima nam poznata Nada Macura je istog jutra dala izjavu koja govori nešto sasvim suprotno. Da li ona laže? Da li ona svoje kolege namerno ostavlja na vetrometini raznih nasilnika da im prete? Danilović je dao izjavu policiji, a porodica je izdala demanti svakog od argumenata na kojima vi bazirate vaše pisanje (barem onaj sportski deo teksta na koji želim da se fokusiram). Postavlja se pitanje – odakle vama informacije i navodi kojima se obraćate vašim čitaocima? Da li ste samo ‘prepričali’ pisanja u drugim medijima? Da li ste se možda zapitali da li je sve to istina? Da li ste proverili te tvrdnje? Ili je to samo jedan začarani krug u kome se ne zna gde je glava a gde rep pa svako od vas može da piše šta hoće pozivajući se na ‘neke’ izvore? I vi obučavate mlade ljude da postanu ozbiljni novinari…“
Izgleda da sam pogrešio preuzimajući nekritički slabo proverljive vesti da je Danilović pretio ekipi Hitne pomoći, ali to je bio sporedni deo mog teksta, a glavni je bio onaj o kome Radošević neće da sudi a odnosi se na politički ugao skandala. Napisao sam:
„Šta rade i šta kraj bolničke postelje Predraga Danilovića, povređenog u kafanskoj tuči u kojoj je učestvovao, poručuju Ivica Dačić, premijer i ministar unutrašnjih poslova, Aleksandar Vučić, prvi potpredsednik Vlade, i Alisa Marić, ministarka sporta? Dačić zabašuruje stvar i govori kako je sve to posledica ´tradicionalne srpske svađe među prijateljima´, dakle, ništa strašno – već: a) tradicionalno; b) srpski; c) prijateljski i d) kafansku tuču noževima, flašama i čašama proglašava za svađu. Mašala, zbog učešća u takvim stvarima ide se na robiju. Narečeni Danilović pretio je i radnicima Hitne pomoći da će da ode u kola po pištolj i sve da ih pobije, a onda je u skladu s ´uličnom omertom´ odbio da ispriča šta se dogodilo u lušatijsko doba u periferskoj kafani.
Ali, na naše političare to nije ostavilo neki utisak. Kraj uzglavlja izbodenog Danilovića pojavila se i ministarka sporta (i omladine valjda) i ´u ime srpskog sporta, čiji je Saša Danilović istaknuti predstavnik, poželela mu brz oporavak´. Gospođo draga, pa nije Danilović iščašio rame zakucavajući ´trojku´, već se bavio sasvim drugim sportom o kome organima istrage neće ništa da kaže izbegavajući, možda, da optuži i samog sebe zbog učešća u ´prijateljskoj svađi´ iz koje srpska omladina može puno toga da nauči o tradiciji i prijateljstvu.
Pojavio se tu i neizbežni Aleksandar Vučić, koji je dvadesetak minuta ćaskao sa Danilovićem, ovaj se čak i šalio, pa pretpostavljam da se i Vučić šalio, ali je đavo odneo šalu kad se u to umešao i Bog. Jer, navodno je Vučić rekao da je Danilovića pogledao Bog, a ovaj mu je odgovorio da mu to nije prvi put.
Ostaje nejasno u kojim prethodnim situacijama je Bog pogledavao na Danilovića, ali, kako istrage neće biti ni u ovom slučaju, što bismo se baktali lanjskim snegovima?
Sportisti i političari, ma kako to otrcano zvučalo, treba da budu primer u vaspitnom procesu mladih ljudi. Iz ovog događaja naučili su važnu lekciju – ako je Bog na njihovoj strani, ne može im ni nož ništa.“
Gospodine Radoševiću, nemojte se ljutiti. Što je meni teško da vas iznenadim kad već izenađujem Vesnu Pešić.
Odlazak legende: Naspavaj se, Manjo!
Manojlo Manjo Vukotić, u svakom smislu legendarni urednik beogradske štampe, podneo je ostavku i ona je prihvaćena na sednici Nadzornog odbora „Večernjih novosti“. Možete vi čitaoci misliti o njemu šta god hoćete. Ni ja u pojedinim trenucima njegove dugovečne karijere nisam sve najbolje mislio. Ali, uvek sam bio pun opravdanja. Nije lako voditi tolike ljude kroz ovoliku medijsku vukojebinu i voditi ih godinama između vrana i gavranova maskiranih čas u političare, čas u tajkune. Broj kompromisa koje jedan glavni urednik visokotiražnih dnevnih novine napravi prevazilazi svaki matematički obrazac. Ustaneš rano ujutro i nikad ne legneš.
Elem, u legendu odlazi ova slika: ustaje Manjo i izlazi sa te sednice posle koje ga više nema, a u redakcijskim holovima ispraća ga špalir novinara koji mu aplaudiraju. Najzad će moći da se blaženo naspava.
