„Od ljubavi do mržnje samo korak nas deli“, pevao je nekada Đorđe Marjanović. Dva potpuno odvojena slučaja, ljubav i mržnja prepleli su se u medijima kao u najluđoj telenoveli. Oboje su obožavali ili mrzeli u samoći, takoreći – vanistitucionalno. Da li smo toliko populističko društvo da javno iskazivanje simpatije ili mržnje ne može biti prihvaćeno i prepoznato? Da li zaista volimo i mrzimo jedino u okviru institucija, stranaka, organizovanih navijačkih grupa, ili mafijaških klanova?
No, kao u svakoj dobroj seriji, počnimo redom. Mesto radnje, Beograd, Srbija, vreme radnje: 35 godina od smrti Josipa Broza.
U jednom naizgled idiličnom predgrađu, majka troje dece i pevačica u pokušaju od Marije Micić postaje – Marija Maxima i u sopstvenoj produkciji pravi Jutjub hit posvećen Aleksandru Vučiću. Apologija je nastala spontano, preko noći je postala hit – a bračna idila se raspala. Baba tetka je se odriče preko novina, spočitavaju joj operaciju usta (meće usta i vozika se okolo). Muž je stavlja u izolaciju pred znatiželjnim novinarima iz tabloida. Cena popularnosti!
Bio sam fasciniran teorijama na društvenim mrežama koje su nastale zbog nedostatka informacija o autorki. Mnogi „eksperti“ bili su sigurni da je reč o vešto smišljenoj parodiji koja će se razotkriti kada spot vidi – štajaznam, milion ljudi! Tada će se otkriti da je Marija Micić buduća liderka opozicije, komičarka, internet guru i seksi riba – sve u jednoj ženi. Vreme je prolazilo, a umesto medijske katarze, epilog će po svoj prilici biti – bračna svađa. Čak se ne pominje ni misteriozna sestra koja je, navodno, članica SNS i na čiji nagovor je pesma i nastala. Ukratko, ovo je ipak ono što od prvog trenutka i izgleda da jeste, autentično, spontano i pojedinačno obožavanje Aleksandra Vučića. Žena ga voli i pesmu mu je spevala – muž može da bude samo ljubomoran na platonsku ljubav.
Drugi primer nosi potpuno suprotnu emociju i, nažalost, mnogo se češće sreće u Srbiji. Bivši član jednog beogradskog mafijaškog ganga Nemanja Ristić pretio je putem društvenih mreža američkom ambasadoru Kirbiju, tužiteljki Zagorki Dolovac i glavnom i odgovornom uredniku informative na B92 Veranu Matiću. Čovek je odranije poznat policiji, nije mu prvi put da preti, pojavljivao se na suđenjima u maskirnoj uniformi, a danas se, navodno, bavi odgajivanjem mačaka. Da pretnje nisu potpuno besmislene govori činjenica da je već bio procesuiran tokom devedesetih zbog pucanja na Šljukića i Srđana Adžemovića. Kada vam takav čovek preti, onda policija zaista mora da reaguje. U porukama koje je slao vidljiva je mržnja i pominju se „egzekucije“ onih za koje Nemanja misli da su izdajnici. Ono što je različito u odnosu na devedesete jeste činjenica da je devedesetih bio pucač zvezdarskog ili voždovačkog klana, a danas pojedinac koji mržnju širi na društvenim mrežama. Kako brzo nasilje prelazi iz realnog u virtuelni prostor, a ono što se nije promenilo jeste emocija – ekstremna, gotovo psihopatska mržnja. Ne znam kakav će biti epilog ove priče, ali po svemu sudeći nema neke terorističke grupe ili parapolitičke organizacije – samo besni Nemanja.
4. maja – sirena je označavala godišnjicu Titove smrti. Danas je nema. Josip Broz je na ovim prostorima politički populizam prosto patentirao. Tokom rata obračunao se sa političkim protivnicima, kasnije na Golom otoku sa proruskom strujom, a kasnije sa svima koje je prepoznao kao potencijalne konkurente, pa bili oni nacionalisti, liberali ili Udbaši. Ljubav je takođe umeo savršeno da kanališe, pa je obožavanje i stotine spontanih poklona i štafeta posle rata pretvorio u Dan mladosti, praznik posvećen sopstvenom idolopoklonstvu. Ljubav podanika mora da se izražava organizovano – i tada i danas.
Ne možete nekontrolisano izražavati ljubav, baš kao ni mržnju. Mrzite do mile volje, ali to mora biti institucionalno i vaša mržnja će biti usmerena na izdajnike i petokolonaše koje Vlast markira. Populizam ne razume individualni čin izražavanja emocija i stavova. Nemojte pogrešno da me razumete, niti mislim da je Oda Marije Maxime maštovit umetnički izraz, niti imam razumevanja za pretnje i mržnju Nemanje ex-voždovačkog pistolera. Naravno da je to slučaj za policiju i pravosuđe – tu dileme nema.
Želim samo da konstatujem da ode Vučiću, ništa manje bizarne, možete čuti, doduše ne u stihu, u Parlamentu ili u izjavama ministara. U našem javnom prostoru, među ekstremnim desničarima, paravojnim patriotskim strukturama, navijačkim grupama, u tabloidima, jednako često možete čuti i jezik mržnje i otvorene pretnje. Marija Maxima i Nemanja danas svoje individualne emocije ili frustracije mogu samo da izlože u javnost kao botovi – organizovani vlasnici mišljenja i davaoci lajkova i dislajkova na društvenim mrežama.
