Da Aleksandar Vučić nekim neverovatnim slučajem ima smisla za humor, smenio bi Ljiljanu Smajlović već koliko ove nedelje, i na taj način stavio na muke mnoge od nas koji šetamo s onom žutom patkicom: kuku i lele, šta sad da radimo?! Odjedared bi, naime, „režimska tvrđava“ u obličju stogodišnje štampane dame postala žrtva tog istog režima, a samim tim bi i naš odnos prema njoj morao da se promeni, a kako, tebra, jbt, kad je mnogima koji su socijalizovani poslednjih decenija duboko usađeni prezir prema toj štampanoj stvari postao deo identiteta, (bar do neke mere samoljubivog) samopoimanja, nečega što ga/je razlikuje od proste svetine? I šta sad mi, takvi, da radimo, zar da organizujemo akciju „Podrži ‘Politiku’“, po uzoru na „Podrži RTV“? Goljami kalabal’k, što bi rekli u Plovdivu.
Šalu na stranu, nešto se očigledno uzbibalo u senovitim, zakučastim, teško prozirljivim predelima naše društveno-medijske žabokrečine, jer ne bi glavna urednica „Politike“ – iskusna je to igračica, i ko god ju je ikada potcenio, izujedao se za jezik – tek tako za „paradni“ nedeljni broj napisala uvodnik u kojem se bogme ni ne namiguje, nego se otvoreno tvrdi, da bi uskoro mogla biti smenjena, (zlo)voljom prvog čoveka Vlade i svega drugog u Srbiji; koji je tu zlovolju, uostalom, javno i pokazao, mada za sada u (jednoj od njemu omiljenih) formi „Eh, šta bih sve mogao da vam radim, ali imate sreće da nisam taki čovek (osim kad jesam)“. U tom smislu, kaže Ljilja, ona je na dispoziciji, ali bi savetovala – ovo sad prepričavam – da se to ne radi bez da se dobro promisli. Da ne bi koga ljuta guja ujela.
I tu je koleginica S. u pravu, i govori iz iskustva: jednom je nju već bilo smenilo s tog mesta, pa se evo vratila jača i moćnija; ako je sad smene opet, ne smem ni da pomislim kakva će tek biti kad dođe po treći put – što bi se neminovno dogodilo, Srbija je ovo, mala je ovo bara, ali u njoj, protivno raširenoj zabludi, uopšte nema mnogo krokodila nego se naprotiv sastoji uglavnom od girica, tako da za jednu okretnu štuku nikad nema brige, a uvek ima posla.
Verujem da Vučić iskreno i duboko veruje kako je i „Politika“, sve sa glavnom joj urednicom, deo mračne svetske i svemirske zavere da mu se pomrse konci. Vama to možda izgleda pomalo čudno, ali ne treba nikada zaboraviti da imamo posla s patonarcističkom prirodom, tako da su tu Petričićeve nedeljne karikature i poneki kritički tekst gostujućih kolumnista (najčešće Đorđa Vukadinovića, Danice Popović…) više nego dovoljni da ga, onako krhkog i labilnog, sateraju u amok. Običnim smrtnicima cela stvar, dakako, izgleda sasvim drugačije: oni gledaju na „Politiku“ kao na manje-više suptilno prorežimski list, a oni „antirežimski“ sadržaji tu su samo začin, da se ne oseti vonj truleži mesa, da se prikrije prava narav serviranog. Pa dobro, ko je u pravu, Vučić ili „antipolitičari“? Formalno, i jedni i drugi, suštinski – niko.
Kako sad to? Lepo: Politika „Politike“ ne da se iole precizno sagledati kroz tu banalnu dihotomiju „prorežimsko-antirežimsko“. Ona jeste s (ovakvim) režimom u nekoj vrsti strateškog savezništva, ali se ne oseća obaveznom – tačnije, donedavno se nije osećala obaveznom, u poslednje vreme su se standardi ponešto srozali! – da mu čini dnevnopolitičke usluge i da bije njegove bitke na sporednijim i trivijalnijim frontovima; za to postoje kojekakvi pinci i informeri. To konkretno znači načelno uzdržavanje od petparačkog drukanja za jednu partiju (vladajuću) u odnosu na neku drugu, od objavljivanja ditiramba Vođi, i slično. Pogledajte, recimo, ceo kompleks pitanja zvan „Beograd na vodi“, koji Režim i Vođu i te kako žulja: tu se „Politika“ vrlo dobro i dostojno držala. Na drugoj strani, kada su u pitanju stvari „visoke“ politike, stvari ako hoćete eksplicitno ideološke, poput pitanja oko Evrope, Rusije, NATO, Kosova etc., tu je „Politika“ ili išla režimu niz dlaku, ili mu se pak implicitno supotstavljala jedino onda kad bi pokazivao signale da bi mogao previše da „zastrani“, ali u pravcu liberalnom, „zapadnjačkom“…
Mogu li da budem jasniji u definicijama? Da pokušamo ovako: razmišljati u kategorijama banalnog poslušništva vlasti kao takvoj ovde je naprosto metodološki jalovo: taj ključ ne otvara važnije brave. „Politika“ je glasilo aktuelnog režima tek koliko se mora, ali je zato glasilo neke vrste tradicionalne „čaršije“ koliko se god može. Ta je čaršija bila tu, i bila je moćna, i pre Vučića, i biće tu i posle njega. E, u tom smislu Ljiljana S. zna da vreme uvek radi za nju (a „Vreme“ ne, pa mu imputira koještarije). Uostalom, Ljiljana je vešt političar, a Vučić je bedan urednik.
I, šta iz svega da zaključimo? Najpre, bilo bi lepo da je Srbija kroz ceo vek stvorila „bolji“ produkt dnevnog štampanog novinarstva – ali nije. Drugo, bilo bi bolje da se „Politika“drži visokih standarda za koje je kadra, umesto sve trećerazrednijeg politikantstva niz dlaku najgorem čaršiluku (a za šta se angažuju sve tuplji i nekompetentniji podizvođači radova, iz kuće i sa strane!), ali ništa ni od toga. Treće, bilo bi bolje da umesto Ljiljane Smajlović na njeno mesto dođe neko „bolji“ – ali neće, naprotiv. U pravu je Basara, Ljiljin stari dušmanin: ako nju najure, dovešće nekoga u poređenju s kim će Lj. S. delovati kao Orijana Falači iz najboljih dana. Zašto? Zato što je to mera ukusa, pameti i samokontrole onoga koji u Srbiji o svemu odlučuje. Ko ni dotle nije dobacio, taj stvarno ne zna gde i s kim živi.
