Ne znam danas ni šta je bila vatrogasna, to je bila imenica, a ne pridev, menjala se po padežima nepreporučljivim za domaći ili pismeni zadatak, di ideš – u vatrogasnu, di si bijo – u vatrogasnu… Možda je bila sala, premda je to reč odveć pompezna za neveliku prostoriju u kojoj će na šifoneru stajati prvi opštenarodni televizor, tu ćemo, neki na drvenim stolicama, neki stojećki, kao i publika na stadionu uostalom, gledati „Partizan“ kako pada pred „Realom“.
U školi mi je personifikacija zvučala kao i industrijalizacija i elektrifikacija, bez kojih nema socijalizma; bio bih je kao i najveći deo školskog gradiva izručio zaboravu, da nije uhvatila toliko korena i u vanknjiževnoj zbilji. Chto takoe personifikacija? Pa kad neko kaže kako mi je most na Tamišu napravio Velja Ilić. Neki idu tako daleko da kažu: „Za ovo zahvali Velji Iliću!“ Kakvom Velji, most je tu već bio, verovatno je stigla kakva doznaka iz dosadne Evropske unije, pa je most obnovljen, opravljen, ali zašto bih slušao kako je to učinio Velja Ilić?! Pa zato što bi, da nije bilo Velje, ti novci otišli u neku drugu, isto društvenu opravdanu svrhu, ali od koje ja lično i personalno ne bih imao ništa. Lično se i personalno takozvanom Velji pripisuje da je sa novcem koji nije njegov mogao da uradi nešto petnaesto, još malo pa kao ono sa Josifom Visarionivičem koji se slika sa školskom decom. („Eto kako drug Staljin voli decu, a mogao bi, kad bi hteo, sve da ih poubija.“)
Nije mi ništa napravio Velja, ni Sloba, ni kralj Aleksandar, ni car Dušan, ni Nemanjići, ništa oni nisu potrošili što nisu uzeli od svojih podanika ili što im nisu uskratili. Danas je isto tako: nema država ništa što nije nama otkinula od usta, ili što nam nije zakinula, niš-ta!
Snima se serija o Nemanjićima, neka košta šta košta, da stanovništvo spozna staru slavu (nove ionako nema), da vidi od kakvih plemenitih ljudi potičemo, čak i mi koji nismo sa dinastijom bili u bližem krv. srodstvu… Čitam kako je taj i taj Nemanjić bio ponajveći zadužbinar, ima i reč za to, osoba koja zadužbinari, koja je takoreći zabrazdila sa zadužbinama, build addict, a odakle sve to?
Predsednik Vlade i Predsednik Republike, novo Sveto Dvojstvo u Srbiji, rekli su, lično i personalno, Njegovoj lično i personalno svetosti patrijarhu Irineju da će najveći hram na Balkanu biti završen do kraja Njihovog/Njegovog (svepredsedničkog) mandata. Ovaj amanet se za mene namah okrenuo naglavce: „Ostaću na vlasti sve dok Hram Sv. Save ne bude potpuno i zanavek završen!“
Nije li ovo preteća poruka? – Dobro, ne mora da bude, svetovni poglavar je, hoteći da obodri kolegu iz čarobnog sveta vere, rekao da će najveća, reprezentativna bogomolja (kakva ideja!) i turistička kak se veli atrakcija biti završena u narednoj petoljetki. Da, biće da su to Predsednik želeli da kažu, ali se ja ni sa tim ne slažem.
Crkva je, još uvek, gle, odvojena od države, i vladar ne sme da iz zajedničke kasice presipa novac u crkveni tasić! – Čekaj, kako ne sme!? Pa ima sigurno neki zakon o verskim zajednicama gde piše koliko dukata i koliko srebrnjaka pripada Svetoj materi, nešto ide i za džamije, za sinagoge, pa i za Rimokatoličku crkvu, sa kojom nismo baš iskusurani, platićemo i da neko živopiše Stepinca…
Verovatno je tako, ali se, lično i personalno, ni sa tim ne slažem, meni bi srce bilo na mestu kad bi Republika Srbija kazala: „Braćo i sestre, poštovano sveštenstvo i jednako mi draga, svekolika, premda raznoverna pastvo! Osiromašila sam toliko da voljene crkve moram sve do jedne uputiti na samofinansiranje: od Prvog maja, Međunarodnog praznika rada, gledajte šta ćete! Ugledajte se na kockarnice, kladionice, menjačnice i na ostale privredne grane, i znajte da ćete porez na nekretnine, prihode i promet morati da plaćate kao i ma koje drugo pravno lice. Amin. Enter.“
To bih voleo da čujem u pola osam na RTS-u, a onda, na propovedi u crkvi da slušam paroha kako vernike podgovara da ne plaćaju pretplatu: „Braćo i sestre, država nam je, kao što znate, okrenula leđa, zavisimo, i mi sluge Božije, i svi hramovi Gospodnji, od vaše dobrote i od vaše dobrostojećosti. Reč Gospodnju možete ovde čuti svake nedelje i o svim blagdanima, a ono što vam država obznanjuje preko svoje televizije ne morate ni gledati, a pogotovo ne morate to svakog bogovetnog meseca da plaćate: znaćete i bez nazovi Javnog servisa kako vam je i kakvi vas dani u ovom varljivom svetu očekuju.“
♥
Umesto svega toga, slušam javno i svečano obećanje vladara da ću biti oštećivan sve dok central’naia cerkov’ ne bude cakum-pakum. Možda ćemo, u jeku snimanja serije o Nemanjićima, na fresci dobiti živopisanog novog velikog zadužbinara, gde će pod oreolom biti svudprisutno lice sa osmehom tajanstvenijim i od Đokondinog, gde se prepliću bol, samilost i samoljublje… Pa dobro, negd. ministar vojske (Sv. Bata) već je ovekovečen u svojoj crkvi, ali mislim da je bogomolju potpomogao ili sazidao ličnom i personalnom ušteđevinom, da, ali šta ako su Predsednik odlučili da svoju petogodišnju apanažu kompletnu preusmere u kasu SPC?
V takom sluchae povlačim reč, povlačim pasuse i znake interpunkcije.
