Ponekad proveravam koliko su gosti usredotočeni na ono što su poručili pa im u repeticiji druge strofe pesme „I srušiše se divni snovi moji“ umesto „granitna zgrada mojih ideala/Sruši i smrvi, i u pepo rasu“ otpevam „granitna zgrada Štaba generala“, što jeste teže uočiti kad je otpevano, nego kad se ovako vidi crno na belo, tek trideset i sedam procenata primeti intervencu, ne bude im pravo što pesma o napuštenosti radi sklapanja braka sa drugim dobija takoreći politički i svakodnevni karakter, ali to je moj način da ih podsetim kakvi smo domaćini, i kakvi su domaćini ti koji su nam zgradu napola srušili. Pre bombardovanja držao sam da se bez te zgrade ne može, ispostavilo se da kojeg zdanja nema vojska bez njega može, ali sam računao da se ipak mora opraviti, ruševine su u samom centru, ne deluju baš ni bezazleno, otkud znaš kad se koji zid može srušiti i na koju će stranu poleteti njegovi sastojci. Nakon nekoliko godina pitao sam se je li moguće da toliki prostor, koji je doduše postao gore nego ništa, nije državi potreban. Zar neće neka komisija pregledati kako stvari stoje i zar neće odlučiti: „Ovo može da se obnovi, koštaće doduše, ali ako dobijemo ratnu odštetu vratićemo kredit, a naši oficiri imaće kancelarije kao što su imali naši stari“? Ili bi ta inspekcija kazala: „Ljudi, ovo je toliko izrazbijano i osakaćeno, i mi, tužna srca, ali čiste savesti, predložemo da se sve blago nama sravni sa zemljicom čarnom: iznošenje samog šuta, pošto je od tvrdog i bezmalo večitog materijala, trajaće mesecima i koštaće boga oca, ali će na tom gumnu moći da se zidaju nove zgrade, bez radioaktivnih zidova i kojekakvih izotopa, daleko im lepa kuća.“
Nade sam polagao i u domaće preduzetnike koji bi plac i zgradu mogli kupiti, takoreći privatizovati, i tu sazidati hotel sa kazinom kakav nemaju ni dušmanske zemlje koje su nanišanile i pogodile naš Generalštab, ili, zašto ne, vojnu sportsku kladionicu u koju bi dolazili milioni stranih turista namamljenih našim neugasivim ukrasnim svetlima diljem prestonice; njihova zavisnost od kletog klađenja nama bi dobrodošla da obnovimo naše zalihe svijetlog oružja, džebane, da kupimo još koji avion, a zašto ne i neku krstaricu: „Budi pomiren sa tim da ćeš još sto godina biti kontinentalan, a budi spreman da koliko sutra izbiješ na kakvo toplo more!“
Nashi ljubeznichaiut so vsemi, što ja kao antiratni reporter naravno da iz sveg srca pozdravljam, naš predsednik Vlade čak je na određeno vreme bio zaposlio Tonija Blera, osuđenog u razumljivom odsustvu baš zbog toga što je bio jedan od kolovođa bombardovanja [kao kad spahija kome naravno da pretiče dovede učitelja iz lično Francuske da mu ovaj podučava decu, pa taj stranac tu i živi i kostira se; kmetovi skidaju kape i presamićuju se kad ovaj šeta po prirodi, a gde oni seku drva i kose travu do besvesti]. Ne samo što jastreba namamljenog novom tezgom nije fino predao našem pravosuđu i našem kazneno-popravnom sistemu, nego naš premijer nije potonjega izgleda čak ni pitao: „Pa dobro, Tonino, jel mislite vi da obnovite ovo što ste protivno međunarodnom pravu i protivno Svetom pismu ovde porušili, a što sad možete i izbliza da pogledate?!“ Nismo od neprijatelja iskamčili ratnu odštetu, meni se, grešna mi možda duša, čini da nikome to naši i ne spominju, kao što i Vladimiru Vladimiroviču, koji odlikova našeg odlikaša Nikolić Tomislava, niko nije ni u šali kazao: „Nama nije stalo da udovica našeg bivšeg predsednika koju kobajagi vijamo preko Interpola bude zaista isporučena, ali zašto vaša zemlja nije makar službeno poricala da se begunica skućila u Moskvi? Imamo bog zna kako bratske odnose, a vi dvadeset godina ne hajete za naše pravosuđe! Šta bi bilo da je neka od onih bogohulnih pankerki kojima ni Vi niste svetinja prebegla u Beograd, pa sprema ovde materijal za CD i najavljuje koncert u Areni?!“
&
Jednog je lepog dana, a koji sam ja zaboravio, Generalštab osvanuo pod ogromnom ceradom i transparentom: „Ko sme, taj može. Ko ne zna za strah, taj ide napred!“ U potpisu: Vojvoda Mišić! Nisam ni znao da mi idemo toliko baš napred, zašto vojvodinu misao nismo okačili na fasadu SANU, nego baš ovde, gde nismo uznapredovali nijedan santimetar?
Kad sam čuo da je nadomak Generalštaba uhapšeno osmoro stranaca opremljenih i dronovima (koji istinabog bude gorke uspomene na pra-dron pušten tokom utakmice sa Albanijom, dakle opet je u pitanju bio vojni objekat: Stadion JNA), pomislio sam, naivno i bezbednosno nekulturno, kako su turisti želeli da ovekoveče naš Koloseum: neće svako da slika Fontanu, nego bira istorijske znamenitosti, što da ne, nema tamo onoga znaka koji je krasio svaku železničku stanicu – fotoaparat preko koga ukoso ide crna traka, kao zastava preko grudnog koša matičara (samo što je zastava trobojna, svečana i odobravajuća!).
Čitam, međutim, da je reč o ak-tiv-nom generalštabnom zdanju, starom, u nutrini kojeg su obe naše obaveštajne agencije (ne drže se sva jaja u jednoj košari, braćo!), tako mi i treba kad ne znam šta je staari Generalštab, a šta ovaj drugi, nestari, i u kojem su se od generalštabova bratimili crveni kosjerićki kamen i beli mermer sa otoka Brača.
Popodne ću peške na lice mesta: upoznaj vojni vrh da bi ga više voleo.
