I ta trakavica je konačno završena: Stefanović Borislav Borko napustio je Demokratsku stranku, pošto je ova definitivno odbila da podrži svetsku proletersku revoluciju, a koju će Borko Lenjin prvom zgodnom prilikom podići, evo samo da uskladi dnevne obaveze sa Jovom Bakićem Trockim. Dobro, a gde je tu Staljin? Eh, druga su ovo vremena, nema Staljin ni kad ni zašto da se zamajava sa gubitnici(ma)… Radije se bavi poglavljima, mada ne piše roman.
U međuvremenu do pobede revolucije i dijalektički neminovnog nastanka boljeg i pravednijeg sveta, megjutoa, Borko je odlučio da nesebično zadrži za sebe poslanički mandat. To sigurno nije zbog sebičnih potreba njegovog mladog organizma, kao u onoj Rambovoj pesmi o Nagibu i Ragibu, nego iz nekih mnogo uzvišenijih razloga, ali ostaje neporeciva činjenica da će B. S. ubuduće u buržoaskoj skupštini predstavljati građane koji nisu glasali za njegov sadašnji program (ako ono nešto što on priča benevolentno nazovemo tako). To se oštro kosi sa mojim shvatanjem elementarne ljudske pristojnosti, obaška i etike političkog delanja – to jest, rečeno bez uvijanja, Stefanovića prikazuje kao najobičniju političku lopužu koja troši nešto što nije zaradila – ali biće da je to zato što je moje shvatanje morala trulo građansko-liberalno, dočim je on revolucionarno prevazišao taj level, i sada levitira negde visoko gore, u eteričnim predelima čiste Ideje. Verovatno je sazuo i one famozne Pradine gilje, pošto vam na tim visinama cipele uopšte nisu potrebne.
So much for Borko, mada ćemo sigurno još dva-tri puta čuti za njega, pre nego što ga trajno zaboravimo; ko se, recimo, još seća, šta znam, Obrena Joksimovića, Željka Ivanjija ili mr Miodraga Isakova? Borku, doduše, neće biti ništa sumnjivo sve dok jednom i Jovo Bakić ne prestane da mu se javlja na telefon…
Rešivši se jednog besmislenog, do bola neuverljivog i folirantskog „levog“ problema, Demokratska stranka ne gubi mnogo, ako išta. Na drugoj strani, eno gde kao čupavac iz kutije iskače istoričar Bojan Dimitrijević, jedan od istorijskih „rehabilitatora“ Milana Nedića, koji se najedared pojavljuje i kao nosilac liste DS na budućim izborima na beogradskoj Čukarici. Jeste to „lokal“, ali ovo nije pitanje vodovodnih cevi na Vilinim vodama, nego nešto kud i kamo ozbiljnije. Kao intelektualac i kao slobodan građanin, Dimitrijević je vlastan da zastupa šta god hoće, pa i da u zvezde kuje šefa kvislinške, pronacističke vlade, ali politički profil Demokratske stranke niti može niti sme da se rasteže toliko da obuhvati i takve štetne ekstreme, idealne za zloupotrebe svake vrste, sasvim nezavisno od volje Dimitrijevića ili bilo koga drugog. Ako ga zadrži na takvom mestu, Demokratska stranka otkriće meki trbuh za ubojite napade s raznih strana. Ne bi to bio problem da se radi o nečemu iza čega valja i treba stati, i što je u skladu s vašim uverenjima, pa šta god ko o tome mislio: tada je sasvim u redu ići uz nos svima, ako treba. Ovde, međutim, toga nema, jer nema nikakvog razloga da se ne veruje Pajtiću i ostalima kad kažu da su apsolutno protiv bilo kakve istorijske „rehabilitacije“ Nedića i njegovog režima. Ali, ne može se to samo načelno reći i misliti da ste završili posao! To je, uostalom, jedna od stvari koje su Borisu Tadiću politički došle glave: predugo je tolerisao kompromitujuća bauljanja raznih svojih „prinčeva“, od Vuka „ne znam zašto nisam u DSS-u ili tako negde kad već tamo prirodno pripadam“ Jeremića nadalje.
Na koncu, stižemo i do centralnog problema DS-a (ali i onih koji su od njega nedavno otpali, čitaj: Tadića), a taj nije ni „levo“ ni „desno“ skretanje, nego čuči u samom „centru“, i nije toliko ideološke koliko je psihološke iliti perceptivne naravi. Naime, ne znam kako iko misli da oporavi stranku koja kao da je i sama malodušno nalegla na revizionističko spinovanje po kojem je baš ona „opljačkala i upropastila Srbiju“, pa sad treba do daljeg da kleči na kukuruzu zbog toga. Aksiom zdravog razuma glasi: ne, nije; Srbija je bila temeljito opljačkana i u svakom smislu upropaštena u devedesetima, kad su vladali oni koji danas opet vladaju, a ne DS; DS je, naprotiv, presudno učestvovao u kakvom-takvom uzdizanju Srbije u dvehiljaditim; njegova je odgovornost što u tome nije učinio još mnogo više, što nije mala odgovornost, ali je od sasvim druge vrste i sasvim drugog intenziteta od ove koja joj se pogubno „spinuje“. I, šta rade maheri iz sadašnjeg i bivšeg DS-a braneći sebe i svoj rad od te stigme? Kao da su podlegli Štokholmskom sindromu i identifikovali se sa sopstvenim političkim tamničarima, kao da su se umorili i odustali od demantovanja hiljadu puta izrečene laži koja se u širokom sloju lumpena ukorenila kao istina, rešili su da naprosto „priznaju“, ali uz malu nadopunu: jeste, tako je bilo, ali to su radili „oni drugi“, koji više nisu sa nama. Ko su ti zli „drugi“? Za Tadićevce to je sadašnji DS, i obrnuto. Pajtić je, doduše, nedavno nabasao na ispravan trag rekavši da „neće više da se izvinjava“, ali je odmah potom opet vratio loptu u Tadićevo dvorište, ne shvatajući da je ono i dalje i njegovo, i da će tako još zadugo ostati. Naime, šta na sve to kaže onaj srpski everyman, tabireći sarme nad TV dnevnikom? Ne, on ne kaže kako su jedni u pravu, a drugi nisu, nego kaže: ah, Žuti, svi su oni isti… Pa odmahne rukom, i napne se da čuje koja Poglavlja mu je danas servirao drug Stalj… ovaj, Stef…, ovaj… znate već kako se zove.
