Senku na velike poduhvate herojske vlade bacila je jedna alternativna mreža pod potpuno nesrpskim akronimom BIRN s kojom „Vreme“ rado sarađuje jer ljudi se trude – uz podršku iz inostranstva, sličnih ili čak istih izvora iz kojih pare dobija i RTS, da uzmemo to samo kao primer – da nam osvetle neke zatamnjene detalje svenarodnog života i poslovanja nove tajkunske klase.
Tri teksta su posebno iritirala ovu vlast. Sva tri su, kako bi rekli, s ponosom premijerno objavljena u nedeljniku „Vreme“, pa napade na BIRN doživljavamo i lično, jer da nije bilo nas, malo gde bi imali propust u tradicionalnim medijima. Uostalom, kad se govori o cenzuri medija, ne mislim da imamo problem s vlašću. Imamo problem sa sobom; većih kukavica, udvorica i poltrona na medijskoj sceni nije bilo nikada u istoriji Srbije.
Može to da se pravda ekonomskim i svakim drugim razlogom, ali tolikog dodvorištva nije bilo nikad. Uopšte nije potrebno da Aleksandar Vučić zamahne dreserskom palicom; ovi sami skaču kroz zapaljene obruče, hodaju po žici, dube na glavi i posle se izvinjavaju, kao u slučaju Tanjuga, zato što su vest staru godinu dana u jeku afere oko BIRN-a objavili kao frišku procenu o stanju slobode medija u Srbiji. Dugoročno, njih, Vučića, vladu i narodni pokret u potrazi za poslom, čitaj SNS, ubiće beskarakterni poltroni koji tvrde da su moje kolege.
Pomenute tri teme, u izvedbi BIRN-a a objavljene premijerno u „Vremenu“, jesu sledeće: ko preuzima kontrolu nad medijima preko kontrole oglasa, kako je prodavan JAT i, na kraju, ova oko ispumpavanja vode iz potopljene Tamnave. Eskalacija ljutnje bila je očekivana: oko prve, suštinske kontrole nad medijima preko raspodele oglasnih para, bilo je gunđanja u zainteresovanim krugovima, kumovskim i drugim vezama povezanim s Aleksandrom Vučićem; oko druge, ugovora s „Etihadom“, odnosno prodajom JAT-a, oglasio se besno i sam premijer dovodeći celu priču u vezu sa svojim najboljim neprijateljom Miroslavom Miškovićem; a oko ove treće već je eskalirao do neslućenih razmera.
BIRN je, očigledno, bolji u istraživanjima nekih pojava nego što uspeva da sublimira političku suštinu napada na sopstveni rad. Evo, ja se javljam dobrovoljno da im pomognem. Vučić je politiku „čistih ruku“ promovisao kao ideal i na toj ideji je stekao zavidnu podršku u biračkom telu, pa na svaki tekst, istraživanje, analizu ili čak nagoveštaj da se u okviru pokreta koji predvodi formira nova tajkunska klasa, reaguje burno, posebno kada se pomene i neko od ljudi iz njegovog bliskog okruženja.
On, tobože, nema „mangupe u sopstvenim redovima“, a pitanje je dana, bez BIRN-a ili s njim, kad će neko od te nove klase biti uhvaćen s rukom u košnici punoj meda. Zna to premijer bolje od mene, pa je zato na poslednjoj sednici predsedništva SNS-a upozorio da neće da trpi one koji finansijske interese nadređuju partijskoj ideji i sam svestan da rigoroznim merama protiv te pošasti može da ostane sam u partiji.
Oko ove poslednje teme, Tamnave, potegao je najtežu artiljeriju – po onome što je Vučić izgovorio na konferenciji za štampu i u odgovoru Maji Kocijančić, portparolki Unije za odnose sa zemljama koje su u statusu Srbije, nakon pojavljivanja teksta BIRN-a, ispade maltene da Evropska unija organizuje državni udar u Srbiji, a to bi bila zavera ogromnih razmera.
Velike teorije zavere, a tako je premijer predstavio ovaj tekst, najlakše padaju na prostim pitanjima. Prethodnu tvrdnju oko velikih zavera i lakog osporavanja te vrste kratke političke pameti, izgovorio je Aleksandar Vučić, premijer Srbije, u intervjuu za „Blic“, a ja se potpuno slažem s njim.
Eto otuda prvog prostog pitanja za hiperaktivnog premijera: šta je u tekstu mreže BIRN netačno i lažljivo kad je u pitanju posao oko ispumpavanja vode iz potopljenog kopa u Kolubari? I otkud mu ideja da Evropska unija takvo pisanje plaća da bi rušila njegovu vladu? I, na kraju, kakva je to vlada koju jedan tekst – sa slabim odjekom u široj javnosti sve dok tu temu Vučić nije podgrejao – može da ugrozi?
Prosto pitanje glasi: što bi čelnici Unije rušili vladu koja je po svim tačkama bitnim za Uniju kooperativna i to toliko da sve što je u Srbiji na političkom spektru „desno od centra“ optužuje za izdaju srpskih nacionalnih interesa.
Na koga Unija tu računa kao na politički faktor koji bi mogao da preuzme vlast a da taj bude bliži Briselu nego što su Vučić i njegova stranka? Opozicija se pretvorila u šaku jada i puno će vode proteći kroz Beograd na vodi pre nego što neko počne ozbiljno da računa s njom, a i ona, barem tako izgleda, sama sa sobom.
Možemo mi o čelnicima Unije da mislimo što god hoćemo, ali nije pametno da mislimo da su oni glupi i da u ovom trenutku veruju da neko drugi osim Vučića i njegove vlade – ma šta oni koji se s Vučićem ne slažu misle o tome – može ovde da obezbedi stabilnost i da započete pregovore oko Kosova i drugih poslova privede nekakvom kraju.
Dakle, što bi rušili nekog ko je u ovom trenutku najbolji „evropski agent“ u Srbiji, tim pre što ne vide nijednu drugu snagu koja bi tu agenturu vodila?
I pristalicama teorije zavere po kojoj se ovo Vučićevo obrušavanje na Evropsku unije javlja kao jasan signal povratka na radikalski manir iz premijerovog prethodnog života – s tim što se nekima to dopada a neke plaši – može se postaviti par prostih pitanja koja ruše teoriju zavere.
Što bi Vučić naprasno menjao politiku koja mu je donela istorijski rekordnu podršku u biračkom telu Srbije i tapšanje po ramenu, mada ne možda uvek iskreno, od strane partnera iz te iste Unije? Naravno, uvek postoji i mogućnost da Vučić jeste posesivan do te mere da bi da usisa svu političku energiju ove zemlje, pa i eventualne glasove onih koji bi se na Uniju ljutili uvek, a ne kao Vučić – ponekad.
Sastao se sa Majklom Davenportom i sad idemo dalje – „Jel’ tako Stefanoviću?“, a ovaj je, mada se to na snimku s konferencije za štampu ne vidi, klimao glavom i tako će biti sve dok neki BIRN ili neko drugi, treći, peti ne uhvati nekog od prepoštenih da se nakrao para.
