Mladalaštvo mi proticaše u svenarodnom divljenju Fjodoru Mihajloviču, samo ja ne mogadoh da uhvatim korak! Ne bih li pronikao u vrtogl. dubinu preslavnog dela, čitah i ono što nije bilo u školskoj lektiri: bejah nailazio na maestralna poglavlja, ali i na bezvezarije, na proizvoljnosti, previde… Avaj, nisam to rekao ni svom kumu, četiri godine starijem od mene (koji je svojom prisnošću sa Dostojevskim umnogome očarao tek diplomiranu učiteljicu sa kosom boje slame: bejah ljubomoran i zavidljiv, iako kao maloletnik nisam ulazio ni u širi izbor, taman da sam imao objavljen esej o „Zlim dusima“); i nastavnici u gimnaziji su na pisca Braće Karamazovih gledali kao na božanstvo, a ja bih o svakom njegovom romanu mogao reći samo da mi se čini neujednačenim.
Tek pre desetak godina dobio sam Nabokovljeve eseje o ruskoj književnosti, i gle, neznanac mi u mnogo čemu dade za pravo!
&
Kao junoša protivio sam se učiteljskoj i kritičarskoj navadi i navici da su život piščev i njegova umetnost dve strane istog novčića, te da će delo biti pravilno shvaćeno samo ako se do tančina sazna kako je umetnik živeo, je li oskudevao u novcu, je li bio podstanar, kockar, alkoholičar, homoseksualac, koliko ga je poverilaca vijalo etc. No way! Ja samo čitam romane, a vadim pištolj kad me neko pita šta je pisac hteo da kaže (ova me zadrtost krasi do ovih, evo, poznih mojih dana): 1. Šta je pisac hteo da kaže ne može se nikada pouzdano znati, ili se ne može uopšte znati (čak i ako pisac obelodani svoj kredo, svoju poetiku i tehniku, ne može mu se, ne sme mu se verovati); 2. Namera i vodilja piščeva posve su nevažni: mi se suočavamo samo i sa svim onim što je na kraju ispalo.
Tako sam i o životu Dostojevskog znao malo da se manje nije moglo ni znati, čak mi je smetalo i što znam kako je jednog trenutka kod nepoznatog ruskog fotografa izgledao: nisam hteo da me njegov pogled, crte, frizura i redengot prate dok čitam dogodovštine njegovih junaka.
Nisam, shodno tome, imao nijednu olakšavajuću okolnost za književnika (oskudacija, pisanje za časopise, dugovi, rokovi, poroci), držao sam da je visokonadaren, ali neakkuratnyi, umalo da napišem aljkav, i sve dok nisam blagonabasao na Nabokova nisam upoznao nikog kod koga bih naslutio nevericu u genijalnost Dostojevskog (jesam, kod Borhesa: pita novinarku veruje li ona da se ljudi ponekad ponašaju i da govore kao što govore junaci Dostojevskog).
Vladimir Nabokov je bez sumnje u više navrata čitao Dostojevskog, našao je više humora nego što sam ja našao, priznao mu je dar za pisanje krimića i drama, ali je ukazao gde je sve Fjodorova književnost šuplja i drugorazredna; naročito mi je prijala profesorska ocena da F.M.D. ne pripada prvoj ruskoj ligi, gde su Tolstoj, Gogolj…
Nedavno sam u E-novinama – čiji se jedan urednik latio prosvetiteljskog posla, objavljuje tekstove Valtera Benjamina, Gombroviča, pesme Šimborske – nanovo čitao Nabokova, o čijoj prirodnjačkoj karijeri naravski da nisam bio izvešten: bio profesor u Americi, pisao na engleskom, to mi je kao stvorenju ravnodušnom prema životopisu stvaraoca bilo puna kapa, kad u tekstu o Loliti – imam šta i da vidim:
„Svakog leta moja supruga i ja idemo u lov na leptire. Uzorci se poveravaju na čuvanje naučnim ustanovama kao što su Muzej uporedne zoologije u Harvardu ili zbirka univerziteta Kornel. Etikete sa oznakom mesta, čiodama pribodene ispod ovih leptira, biće prava blagodat nekog naučnika iz dvadeset prvog veka sklonog potajnoj biografiji.“
Nisam znao da ste imali dva suvozemna meredova kojima ste lovili bespomoćna, bezopasna i neškodljiva stvorenja, skratili ste mnogi ionako kratak život, da obradujete buduće naučnike! Nisu to pacovi, koji daju silne živote za naučna istraživanja, jer su po mnogo čemu, pa i po naravi, nalik nama – šta će proizići iz proučavanja probodenih i sasušenih bića? Ako ste ih lovili zbog žene koju ste voleli, a koja se odala toj morbidnoj rekreaciji, to je još đene-đene, ali, sve u svemu, iznenadiste me: hvatanje leptira zar nije zamena za lov, odurnu feudalnu razbibrigu, gde ne rizikujete ni koliko engleski lord kad ide u hajku na lisice…
I samo što sam ga posthumno, bespomoćnog poput leptira, naružio zbog lova (pri čemu ne zamišljam kako pisac mora da pije poput Hemingveja, kako je obavezan da nosa vojničku torbicu kao D. Erić, ili da se maskira u Šerloka Holmsa kao Matija; može, dakle, do mile volje da vija leptira, kao što smo mi nad još neklasalim žitom hvatali tzv. kokice koje će u školi dobiti naučno ime: gundelj!), naiđem ponovo na misao koja Nabokova vraća na moju ličnu visoravan, gde sam samovoljno nastanio petnaest ili dvadeset poslenika pis. reči:
„Moja je lična tragedija, koja ne može, i čak ne treba, da bude ičija briga, što sam morao da napustim svoj prirodni govor, svoj nesputani, bogati, bezgranično poslušni ruski jezik zarad drugorazredne vrste engleskog, lišene ma kojeg od onih aparata – varljivog ogledala, crne somotske pozadine, podrazumevanih asocijacija i tradicija – koje domaći iluzionist, s razlepršanim peševima fraka, može da magično upotrebi kako bi, na vlastiti način, prevazišao tu baštinu.“
