Dok smo se, uhvativši zalet još od Rakovca, spuštali sa najviših kota ultrazelenog Fruškaća i kroz lepi se Vrdnik klackali prema ubavoj Rumi i dalje ka Šapcu, hvatala me je izvesna melanholija pomešana s rezignacijom: prođe nam tako život od tribine do tribine, u neprestanom vejanju ovejanih suština, pošto ovde uvek treba ponavljati iste stvari, osvajati iste vrhove, savlađivati iste prepreke: čim pomislimo da smo kao država, kao društvo i kao kultura neke gluposti ostavili iza sebe, to je već znak da se sprema njihov veliki kambek, možda i u impresivnijoj varijanti od prethodnih. Ili možda ipak ne: verovatnije je da će biti jadnije. Svakako tužnije. Obavezno beznadežnije. I naposletku – urnebesnije. Zar to ide jedno s drugim? Ide, jer šta nam drugo preostaje?
Bili smo, dakle, u „slobodnom Šapcu“, na Nedelji Novog optimizma, na tribini „Nezavisno ili opoziciono novinarstvo“. Lepo veče, glavni gradski trg, prijatan prostor izdvojen za zainteresovane da pričaju i slušaju o medijima, demokratiji i sličnim tricama i i kučinama koje je ovdašnja ohlokratija izgleda dijalektički prevazišla. Glavni urednici Danasa i NIN-a, koleginice iz Bete, Novog magazina, Deutsche Welle, kolega iz Zagreba… A onda je, taman kad je Draža Petrović preuzeo mikrofon da nešto kaže, odnekud „vizavi“, zapravo sa dveju strana, nahrupilo nekoliko desetina uglavnom mladih i veoma mladih, hm, kontratribinaša? Samo su ušetali na marginu prostora predviđenog za tribinu, razvili nekakve transparente (neznaveni i beslovesni kao da su debilčići iz politički nekorektnih stripova našeg detinjstva, pa je Draža morao da ih opomene da jedan transparent drže naopačke) i počeli da larmaju. Svaki pokušaj nadglasavanja s njima bio je osuđen na neuspeh: ko je ikada pobedio u nadglasavanju s ruljom? Trajalo je to nekih, čini mi se, desetak minuta, možda i petnaestak, vikali su „Zeleni, lopove“ i „Zeleni, Zabela“ („Zeleni“ je gradonačelnik Šapca Zelenović, a biće da znate šta je Zabela: jedna vrsta KP doma Zenica), ali i još ponešto manje ili više (ne)razgovetno, o nekakvoj i nečijoj „izdaji“, a jedan od tipova se iz nekog razloga uporno obraćao meni, pitajući „Teofile, kad ćeš da vratiš kusur Sorošu“? Nemam pojma o čemu se radi, ne pamtim da sam mom sponzoru, lajf-kouču, idolu i uopšte nadređenem biću Đerđu Šorošu išta ostao dužan, kamoli nekakav kusur, pošto u našem ugovoru jasno piše da mu trajno ustupam dušu za potrebe Novog svetskog poretka, a da zauzvrat mogu da računam na sva blaga ovog sveta, bez kusura?!
Kako god, bučalo je to krdašce mlađih građana, prilično nesrčano, mora se reći, nije tu bilo mnogo prave strasti, više su delovali kao rutinski odrađivači nekog posla toliko bezveznog da su njegove bezveznosti i sami pomalo svesni, ali ne mare, jer se plaća. Ne tako dobro kao kod Šoroša, ali ipak…
Kad su besomučnim i dosadnim ponavljanjem iscrpli svoj oskudni repertoar svi su se, na nečiji znak, povukli isto onako naglo kako su i došli, a mi smo mogli da nastavimo sa, što bi se reklo, kulturno-umetničkim programom.
E sad, šta smo ovde imali? Šabac je jedini iole veći grad u Srbiji koji nije pod vlašću i kontrolom tzv. naprednjaka. A približava se termin izbora, uključujući i lokalne. Pri tome, tamo su se te večeri okupili ljudi iz gotovo svih medija (nabrojivih na prste jedne do jedne i po ruke) koji ustalasavaju Mrtvo more urnisane i drogirane Vučićeve Srbije. Saberite jedno, drugo i treće i šta imate? Izazov koji je nemoguće oćutati. Provokaciju na koju se mora odgovoriti. Odakle tim ljudima (dakle, „nama“) ideja da je ovo i njihova zemlja, da je i Šabac i svaki drugi grad podjednako i njihov grad? Na majicama nekih od onih bilmeza čak je pisalo: „Niste dobrodošli“, baš kao da je meni potrebna „dobrodošlica“ (zapravo: dozvola) od nekog lokalnog kulova da se slobodno krećem po sopstvenoj zemlji?!
Ovakve demonstracije bahatosti i prostakluka, a ne naposletku i jedva implicitne pretnje, a koje nedvosmisleno organizuje i podstiče vlast, zapravo sugerišu da je degenerativni proces sužavanja prostora javnih i opštih sloboda ušao u otvoreno toksičnu, možda i radioaktivnu fazu: „praštanja“ više nema. Kako drugačije tumačiti ovakvu, makar i hinjenu nervozu pred nekolicinom pristojnih ljudi koji se – ne kao politički agitatori, mada bi i to u slobodnom društvu moralo biti sasvim legitimno – obraćaju grupi od stotinak ili nešto više građana na trgu jednog jedinog grada? Ako je, naime, slobodno obraćanje stotini građana nedopustiva drskost, pa se to mora nečim zagaditi i pripretiti, šta je onda pokušaj komunikacije s hiljadom građana, šta onda s deset hiljada, šta tek sa sto hiljada, a kako i pomisliti na milion? Ili još nezamislivije, sedam i kusur miliona načelno slobodnih građana nominalno slobodne zemlje.
Iz Šapca smo otišli u vedrom raspoloženju, uvek je lepo videti se s ljudima koje voliš i ceniš, Ruma je bila lepa (kako kaže pesma) i u povratku, baš kao i Vrdnik (za kojeg pesma ne kaže ništa, ali ja znam bolje), ali mi smo dobro znali da je na nas (i) te večeri zinulo mračno, destruktivno Ništa, rešeno da proguta i nas i sve što mu se ne klanja u ovoj zemlji, za koju odnekud misli da mu više pripada nego nekome drugom. Odupreti se tom zjapu Ništavila, govoriti, pisati, ostavljati trag o njima koliko i o sebi i svojoj deonici postojanja na svetu: nije to, da vam kažem, baš uvek laka dužnost, ali je najlepša na svetu. A još ako Soroš ne traži kusur…
