Ovo pismo će ti doneti sreću četvrtog dana, nemoj slati novac, samo ga prepiši i pošalji na devet adresa. Pismo je devet puta obišlo svet, sastavio ga Horhe Diaz Bonaparta Kurureku, prvo pismo brodom je 1918. dospelo u Evropu gde otad donosi sreću svima koji ga ozbiljno shvate. Sedmoro pošiljalaca dobilo je Nobelovu nagradu, dvojica „Zlatnu palmu“ u Kanu, a čak četrnaestoro nagradu „Braća Karić“. Predsednik jedne vlade stanovao je u hotelu, recepcioner mu je odneo pismo u apartman, primalac ga je prepisao i poslao, četvrtog dana predveče javljeno mu je da će preći u stan – kiriju neće plaćati isto kao što nije plaćao ni hotelski apartman, ali će mu biti mnogo prijatnije: hotel jeste bio luksuzan, ali je kao i svi hoteli bio stecište kockara, prevaranata, devojaka za pratnju i drugih nosilaca zaraznih bolesti.
U istom gradu, jedan čovek je dobio pismo i poderao ga ne pročitavši ga do kraja. Ja sam usrećio i više nego devet ljudi dodeljujući im stanove! Drugo, toliko toga postigao sam u nauci, zar ja da se bavim praznovericama?! Radnici Gradske čistoće nisu još ni stigli u Molerovu ulicu po komadiće pisma, a poderalac je bio saslušavan zbog toga što je javna dobra delio partijskim drugovima i trčkaralima.
Jedan muzičar dobio je pismo, pozvao braću i sestru, dajte da uradimo ovako, da svako od nas pošalje po stotinu pisama, tako je Diazovo pismo otišlo na petsto adresa. Nije prošlo ni sedam godina, braća i sestra postali su najbogatiji ljudi ne samo u svojoj zemlji nego možda i u drugim zemljama. Žalili su što nisu poslali po hiljadu pisama, ali je najstarijem od njih u san došao Kukurekuov duh i rekao mu na španskom (koji je u snu razumljiv i onome ko nije uzimao časove na Kolarcu): „Zašto niste poštovali uputstvo?! Ako piše na devet, onda na devet adresa, kažnjene su mnoge lenčuge, mnogi oholi umovi, ali ni oni koji su prekoračili meru neće uživati u onome što imaju. Znam da si ekstraprofit hteo u celini i u gotovom da platiš, ali nećeš imati vremena: pogledaj kroz roletnu i videćeš hiljade snajpera okrenute ka tvom uzglavlju, zato beži odavde čim petao treći put zakukuriče, nemoj pre toga, a kad se negde skrasiš prepiši ovo i pošalji na devet adresa, nemoj da ti se omakne deseto pismo, jer u tom slučaju ovi koji su ti stali za vrat neće nikad pasti…“
Najmlađem doktoru u SFRJ poštar je u Batajnicu doneo ovo pismo. Slučaj je hteo da primalac koji je bio i narodni poslanik toga dana bude pedeseti i sedmi put iznesen sa zasedanja parlamenta, sedeo je dakle u kući i mirno čistio cev pištolja. Čim je pročitao pismo, prekucao ga je i poslao na devet adresa. Četvrtog dana javljeno mu je da će u Haškom tribunalu protiv njega biti podignuta optužnica, u Otadžbinskoj upravi iste večeri napravljen je prigodan koktelčić, doktor je naštelovao šiške da mu budu pod uglom od četdeset pet stepeni, slikao se za vizu i sprema se za Hag!
Jedan čovek nije imao vremena (ma ni volje!) da prepisuje ovo pismo, sad je optužen za četvorostruko ubistvo na magistrali, može se desiti da omasti konopac i da time uspori prijem svoje zemlje u Evropsku zajednicu. Potomak jedne čuvene porodice bio je ambasador u Vašingtonu, dobio je ovo pismo i rekao sekretarici: „U Beogradu ne dobijem pismo po tri nedelje, ovde ovoliko džanka svakog jutra, stavi ovo u rezalicu za papir…“ Nije prošlo nedelju dana, a ambasador je ne samo ražalovan, nego viđen za šefa vojvođanske misije u Beogradu!
Jedan novinarčić koji je do juče zasluženo bio anoniman, prepisao je ovo pismo i postao neko i nešto, dobio je tri minuta na televiziji (gde doduše kuburi sa artikulacijom, intonacijom itd.), televizija međutim nije bila sve, pošto je pisma prepisao lepim rukopisom, dobio je i nagradu, srebrnu medalju za novinsku satiru. Da nije poslao pisma, i dalje bi piskarao u Mišarskoj, ne bi bio slavan niti nagrađen, nego bi bio poslat u duboku unutrašnjost da uradi nešto za rubriku „Gde su? Šta rade?“.
Da, primaoče, dok ti čitaš (ili već prepisuješ?) ove redove, spomeni se očajnika, brodolomnika koji u ovom momentu cupka u baraci nadomak Zvečke, cupka jer je priroda u svojoj okrutnoj škrtosti njegov radni ambijent opremila jednom jedinom stolicom! Na kojoj sedi ko – čuvar, čovek zašao u godine. Tako se security guard ceo bogovetni dan premešta s guza na guz, a čovek koji je donedavno iz kancelarije slušao zvona sa crkve Svetog Marka stoji i kroz prljavo okance zuri u polja obrasla krompirom! Oko njega cijuču miševi, pacovi, tvorovi, tekunice, zmije, sovuljage, ispod niskog stropa čuju se krila ogromnog slepog miša koga su pacovi pre vremena probudili jer su se otimali o utrobu golupčeta… Zvečkanski sužanj potužio se dvojici kulturnih radnika koji imaju emisiju na Studiju B: ako mu ova dva hrišćanina ne pošalju makar rabljenu hoklicu (onu u svetlo-zelenoj boji), radnik koji je u svoje vreme pratio šefa države na sahranu lidera PASOK-a dočekaće penziju u stojećem stavu.
Čitaoče, pošalji ovo pismo na devet adresa i četvrtog dana… Čekaj, šta je uradio očajnik koji je dopao Zvečke? Koliko li je taj pisama iz ovog blagoslovenog lanca pocepao i bacio u đubre?! Nijedno. Kod njega nije reč o lancu sreće, sudbina se njime poigrala iz nekog drugog razloga, ovde je pomenut tek onako, njemu ako hoćete možete pokloniti mače koje će jednoga dana stasati za borbu protiv glodara. Bude li sreće, čuvar će biti alergičan na mačku, otići će u invalidsku penziju pa će nekadašnji rukovodilac RTS-a moći da sedne.
