Na RTS-u je počelo emitovanje nove serije koja se bavi odrastanjem tinejdžera u Srbiji. U pitanju su današnji maturanti, pripadnici takozvane „generacije Z“ koja je nasledila „milenijalce“. Četiri puta nedeljno, pratimo sudbine mladih ljudi iz dva odeljenja ili, kako se kod nas kaže, iz dve smene – plave i crvene. Pošto u kući imam dva pripadnika te generacije, naterao sam ih da zajedno odgledamo nekoliko prvih epizoda da bih iz prve ruke proverio reakcije. Imao sam, što bi rekli, fokus grupu na gajbi, čisto da proverim da li serija „radi“.
Pošto se u ovom slučaju radi o spoljnoj produkciji (Original films) koja radi za RTS, svestan sam težine poduhvata da se danas prikupe sredstva i ljudi da bi se realizovao ovakav projekat. Rezultati mog malog istraživanja ukratko bi mogli da se opišu ovako. Teme iz školskog života su manje-više autentične, sa tom ogradom da se radi o pripadnicima i pripadnicama generacije „Z“ iz jedne od fensi beogradskih gimnazija. Dakle, nije to baš tako u svim srednjim školama, čak ni u Beogradu.
Tehnički je serija realizovana korektno, možda malčice ušećereno, verovatno da se dočara opijajuća lepota maturantskih godina. Dakle, malčice je stvarnost upeglana – nije to ni u školama ni na gajbama toliko fensi, čak ni na Vračaru, verujte mi. Ono što je izazvalo najviše reakcija jesu dijalozi, jer su se tinejdžeri baš kikotali na neke replike u seriji. Kada sam tražio da mi objasne šta ih to zabavlja, rekli su mi – da je to isto kao kada ja odlepim na repliku iz jedne reklame gde tast kaže zetu, citiram, „zete, red je da konačno nabavimo pošten baštenski set“. Imam i ja tasta, bio čovek i vojno lice, ali ne mogu da zamislim da ti se ženin otac obrati takvim rečima. Mislio bih da me zajebava, iskreno.
Detaljnije objašnjeno, klinci su mi rekli da je scenario (uključujući i replike) nalik na onu sliku „iz druge ruke“ kada odrasli, recimo roditelji i komšije, opisuju šta rade i kako razmišljaju „mladi“. Možda bi stvari delovale bolje da danas u svetskoj produkciji nemate odlične serije koje se bave životom ove generacije. Takođe, serija „Jutro će promeniti sve“, koja prati malo starije, dakle milenijalce, postavila je ozbiljne standarde koje je teško dostići lepršavom serijom o klincima. Njihovi današnji životni izbori, okruženje, rizici, gotovo neupotrebljiv obrazovni sistem, društvene mreže – sve je to mnogo dramatičnije od jedne polirane slike iz „Moje generacije Z“. Nisam siguran zašto je serija dobila večernji termin pošto bi potpuno funkcionisala kao program za mlade. U tom slučaju bi im mogla poslati mnogo ozbiljnije poruke, od dileme da li igrati košarku ili učiti fiziku, ili da li je moguće održati vezu kada je devojka u Beogradu, a dečko ostane u Sremskoj Mitrovici. Malo više hrabrosti, deco!
„Autoportret“ – ponovo na RTS-u. Samo malo je nezgodno jer je gost-domaćin reditelj Kokan Mladenović, poznat kao žestok kritičar Vučićevog režima. Zato sam, videvši najavu emisije, ostao budan do posle ponoći da bih je odgledao. Ova emisija je napustila praksu da umetnik govori o sebi samo uz pomoć svojih saradnika i prijatelja. Dakle, autoportret više ne slika samo umetnik, već u njemu učestvuje redakcija RTS-a, pa je pitanje da li je to i dalje Autoportret. Emisija sada ima klasičnu formu intervjua, čime se ipak uvodi kontrolni mehanizam. Naravno, znao sam, baš kao i redakcija na RTS-u, da će gost sigurno biti Bane Trifunović, pa eto još jednog rizika. Emisija je ipak emitovana, Srbija je to uglavnom prespavala, momci su bili pristojni, ali jasni i rezolutni, Vučića niko nije pomenuo imenom. Ćuti, pretrajasmo, a u odjavnoj špici sam provalio da je emisija snimljena krajem 2018, pa je praktično emitovana dok joj ne istekne rok.
Paradoksalno, 2019. godine i dalje traje u medijima borba za svaki milimetar za slobodu izražavanja kritičkog mišljenja i stavova.
Na kraju, ničim izazvan i mimo mojih želja, kao korisnik mreže Radijus vektor preprodan sam ko kablovsko roblje Telekomu, dobio sam novi spisak kanala – uključujući i Superstar TV. Danima sam po gradu viđao bilborde koji najavljuju seriju „Vrata do vrata“. U pitanju je franšiza, izvorno francuska, koja je već rađena u Hrvatskoj, skečevi iz života sa tipskim likovima iz jedne zgrade. Glavne likove tumače Zoran Cvijanović, Maja Mandžuka, Nebojša Ilić, Jelena Jovičić, Katarina Marković i Nemanja Oliverić, pa je kod publike, zbog slične podele, stvorena nekakva iluzija da se priča sa Dunava iz serije „Komšije“ sad preselila u zgradu.
Kao i u slučaju „generacije Z“, ovde imate zgradu kakva verovatno ne postoji u Beogradu, sa „adaptiranim“ likovima, lišenim svake arome, osim penzionera Gazivode – što je, pogađate, Cvija – samo izgleda kao da jedini on igra u nastavku kultne serije „Otvorena vrata“ dok ostatak ekipe štancuje epizode franšize.
Inflacija novih kanala dovela je do potrage za „kontentom“, pa se izgleda nove serije štancuju bez bilo kakvih umetničkih pretenzija. Ovo je paradoks, jer se kvalitet svetske dramske produkcije prebacio iz filmova na TV serije, kako po budžetima tako i po umetničkim dometima. Zamislite, i u seriji „Vrata do vrata“ niko ne priča o politici, kao da je u pitanju rijaliti program, a to znači da serija ima elemente naučne fantastike. Malo petlje, komšije.
