Iako je Srbija odavno ispunila sve ključne uslove za prijem u punopravno članstvo u Evropskoj uniji, i mada je pronađeno čak i svima prihvatljivo rešenje za traumatični kosovski problem, krajnje je neizvesno kada će se i da li će se to stupanje Srbije u EU uopšte dogoditi. Naime, članice EU Slovenija i Hrvatska uporno blokiraju prijem Srbije zahtevajući da se Zemunu vrate ulice sa imenima Ivana Cankara i France Prešerna, odnosno Ljudevita Gaja, koje su decenijama krasile samo staro jezgro Zemuna, a koja je promenila prethodna, demokratska vlast. Međutim, gradonačelnik Beograda kaže da Srbija nikada neće pristati na ucene, a da će odluka o eventualnom vraćanju tradicionalnih naziva ovim ulicama biti doneta u redovnoj proceduri. Moguće je, dovitljivo kaže gradonačelnik, da se imena ovih zaslužnika nađu na tablama u nekim novoizgrađenim ulicama u naseljima Grmovac 3 ili Busije Nove, čim iste budu prosečene, asfaltirane i naseljene.
(Politika, 14. 5. 2015)
Šta kažete na ovakvu budućnost, a? Čak i ako skinemo Ruse s vrata zbog Tolbuhina, Birjuzova i ostalih maršala, to još ne znači da smo se ratosiljali bede… Gornji hipotetički primer je, naravno, svojevrsna hiperbola, ali to ne znači da se ovde ne događa nešto krajnje neobično i, zapravo, prilično bolesno.
U dubokoj senci frke oko sovjetskih maršala koje bi Dmitrij Medvedev (najpoznatiji pseudonim Vladimira Putina) jako voleo da sretne ovih dana u Beogradu, u naizgled tako romantičnom podunavskom okrajku prestone varoši odigrava se jedna, takoreći, kamerna drama kojoj ne nedostaje poučitelnih elemenata. Scenario je, koliko se zna, ovakav: najpre je uprava Opštine Zemun (jal’ stara radikalska ili nova naprednjačka, svejedno je) tražila od gradske Komisije za izmenu naziva ulica i trgova da se ove tri ulice preimenuju, mada ostaje nejasno s kojim obrazloženjem: nije da su se stanari bunili, naprotiv, njima je ovako kako je sasvim OK, i to već decenijama. Nije ni da neko (javno) vidi nešto sporno u likovima & delima narečenih uglednika. Kako god, umesto dosadašnjih, jedna bi ulica dobila ime po nekadašnjem predsedniku zemunske crkvene opštine (ne’š ti velikana!), a Gajeva bi postala ništa manje no – Lagumska?! W. T. F!? Je l’ to nešto iz opusa Svetlane Velmar Janković, ili šta?!
Dobro, idemo dalje. Predlog ko predlog, nema veze, svako ima pravo da predlaže šta ‘oće, pa tako i zemunski šešeljisti i postšešeljisti. Nevolja je u tome što je taj zaumni predlog na gradskom nivou usvojen. Beogradom, koliko mi je poznato, vlada „demokratsko-proevropska koalicija“ na čelu sa Demokratskom strankom i uz podršku LDP-a. Nagradno pitanje, dakle, glasi: kako se demokratska politika slaže sa etničkim čišćenjem zemunskih ulica?
Ups, čekaj bre malo Pančiću, odakle ti ideja da se radi baš o tome? Zar ne bi trebalo poslušati lucidne reči stanovitog Petra Đorđevića, predsednika gradske komisije za imena ulica etc.? Pomenuti građanin, naime, s najdubljim gnušanjem odbacuje insinuacije te vrste, tvrdeći da se radi o pukom tehničkom pitanju: ulice s ovim nazivima već postoje u drugim delovima Beograda, pa bi ovo preklapanje imena moglo da dovede do raznih nepotrebnih nesporazuma – sve do, kako predostrožno sentimentalizuje Đorđević, kobnih zabuna prilikom intervencija hitne pomoći, policije i vatrogasaca… Kako to da do sada do tako nečega nije dolazilo, to ovaj građanin ne objašnjava.
Sve što je rekao narečeni anonimus, i sve iza čega je stala prodemokratska, proevropska etc. vlast grada Beograda obična je laž. Zapravo, ne, to je nešto mnogo gore: to je prokleto licemerje. Od početnog slova do poslednje tačke. Taj stidljivi, malograđanski polufašizmić koji se negde samog sebe gaducka ali od samog sebe ipak ne odustaje, e to je ono što je najgadnije u ovoj duboko odvratnoj priči, koja nam na simboličkom nivou govori mnogo o tome ko su i šta su ljudi koji se kunu u to da su „zaštitnici demokratskih vrednosti“ i koji, uostalom, nisu zadobili biračko poverenje za ovakve šešeljističke svinjarije.
Idemo, dakle, tačku po tačku. Argument da ulice s ovakvim nazivima postoje negde drugde bezvredan je jer se ne odnosi i nikada se nije odnosio na Zemun. Da se isti naziv kao na Karaburmi pojavljuje, recimo, na Miljakovcu, to bi bilo druga stvar, ali Zemun bazično nije kvart nego grad i zato je i decenijama nakon integrisanja u sistem zvan Beograd očuvao sopstvena imena ulica i to ama baš niko, pa ni Milošević Slobodan, nije dovodio u pitanje. Pa dobro, eto, možda su sadašnje vlasti rešile da to promene? Ne, ni to nije tačno. U najstrožem centru Zemuna postoje – i treba da postoje! – ulice koje, recimo, nose imena Njegoševa i Zmaj Jovina. Kao što dobro znate, takve postoje i u centru Beograda. Pa ipak, nikome ne pada ni na slabo osvetljenu periferiju pameti da ta imena ulica menja. Zašto – ako su famozna „preklapanja“ problem? Zato što ona, naravno, uopšte nisu problem, nego je problem nešto drugo: svi dobro znamo šta, ali to niko neće glasno izreći, jer je poznato – naročito ako ste, je li, demokrata i liberal – da to baš nije lepo i pristojno u boljem društvu.
Nekako istovremeno, veseli Đorđević Petar, „u lično ime“, izražava konsternaciju nad idejom da preminuli pevač i autor EKV Milan Mladenović dobije ulicu sa svojim imenom u Beogradu „jer se zna kakav način života je imao“ Je l’?! Evo, ja ne znam. Kakav je to tačno način života imao Milan M.? I kako ga to diskvalifikuje? I vredi li to isto, šta znam, za Šarla Bodlera ili Fjodora Dostojevskog?
Naravno, nevažan je taj zalutali građanin, zato su i moja pitanja retorička. Prava pitanja upućujem Draganu Đilasu kao gradonačelniku Beograda i Borisu Tadiću kao predsedniku Demokratske stranke: 1. Je li ovaj vaš, i gde ga nađoste?! 2. Kakvu poruku o vrednostima iza kojih stojite kao stranka i kao vlast šaljete svojom ćutnjom, ili aktivnim slaganjem? Mislite li uopšte da uklonite ovu bruku i vratite stvari u prvobitno stanje, ili ne? Ako ne, lepo recite, pa da drugi put glasamo direktno za radikale, što da se mučimo zaobilaznim putevima do istog sr… ca tame?
