Kunktatori i adolescenti

Koliko razabirem, nova zlobna čaršijska priča je da se Demokratskoj stranci, posle iskustva sa socijalistima, osladilo da se miri s kim stigne: evo se sad namerila na sestrinski zagrljaj s LDP-om, a ni LDP tu nije s raskida. Ako prihvatimo ovu logiku, pretpostavljam da će uslediti, za početak, i pomirenja sa ostalim (inače vrlo brojnim) strankama koje je iznedrio DS. Najekonomičnije će im, bez sumnje, biti pomirenje sa Srpskom liberalnom strankom. Kako se, naime, mirite sa Srpskom liberalnom strankom? Tako što se pomirite sa Kostom Čavoškim. Navodno, doduše, postoji još jedan član, u Belegišu ili u Tekerišu, ili možda u Martonošu ili Svilošu, ali džaba, ne javlja se na telefon. Možda je, siroma, umro, a možda se i učlanio u Napredni klub, da ih bude dovoljno za poker.

A sada ozbiljno… Liberalno demokratska partija nastala je kao „frakcija“ DS-a, koja se nije baš u ljubavi odvojila od matice; ova vrsta tmastih paraporodičnih odnosa uvek je strašno frustrirajuća i strašno naporna. Partija-kći ne može da prevaziđe svoj bundžijski inat i gde ima i gde nema pravog povoda za to, a partija-majka teško se odriče svog implicitno omalovažavajućeg pokroviteljskog odnosa… Naravno, problem nije samo na psihološkoj ravni – bilo liderskoj ili članskoj – nego tu ima i belaja sasvim praktične naravi: ideološki bliskim strankama trebalo bi, „razumski“ gledano, da bude lakše da sarađuju, ali upravo su takve stranke potencijalni otimači glasova jedna drugoj: DS i SPS, recimo, sasvim su bezbedne jedna od druge, jer im se biračka tela ne dodiruju čak ni kad ih strpate u minijaturni zajednički ležaj u kušet-kolima; na drugoj strani, LDP objektivno nije imao odakle da crpe svojih dvesta i kusur hiljada glasova nego od ranijih glasača Demokratske stranke, uz nešto (rubnijeg) zahvatanja u zabrane G17, Lige socijaldemokrata Vojvodine i možda Saveza vojvođanskih Mađara. I normalno je da u DS-u to znaju, i normalno je da nisu presrećni zbog toga. Štaviše, učiniće sve da te glasove (cap-carap!) vrate u svoje dvorište. Nakon zimušnjih predsedničkih izbora i katastrofalnog strateškog promašaja LDP-a u drugom krugu istih – doduše, bar delimično saniranog Čedinim glasačkim urankom – počelo je da izgleda da će im to i uspeti, i to tako što će im ih LDP svojom grotesknom nadmenom smušenošću naprosto pokloniti. Nakon parlamentarnih i beogradskih izbora – na kojima je LDP osetno podbacio, mada niko iz vrha te stranke to neće javno priznati pa sve da ga staviš na muke (na primer, da u dolby stereo tehnici sluša Tijanićev jednočasovni monolog) – to je već postalo krajnje zabrinjavajuće. LDP kao da je neminovno otklizavao nazad u samozadovoljni narcistički autizam Debatnog Kluba Pravednika, dok je stvarni politički život šibao svojim tokom, negde daleko iznad njihove, u ovoj aritmetici, prilično neupotrebljive „kote 13“. Imam razloga da verujem da poneko pri vrhu te stranke uopšte nije bio nezadovoljan ovakvim ishodom: u takvim se vodama najbolje snalaze. No, Čedomir Jovanović ne bi bio to što jeste (dakle: vanserijski politički talenat!) da nije brzo uvideo da je to jalovo „sektašenje“ poslednje što mu je potrebno u životu, jer bi s njime mogao samo da zamandali dućan, prethodno razjurivši Trust Mozgova koji ga je odveo u bankrot. Otuda napadno konstruktivan postizborni stav LDP-a prema DS-u, čak i kada je u pitanju (iznuđena, ali i podosta neukusno „opremljena“) saradnja Tadićevaca sa Mitskim Arhineprijateljem u vidu SPS-a, bilo na državnom ili prestoničkom nivou.

Najavljeno „strateško združivanje“ demokrata i liberala, pre svega na evrointegracijskim poslovima, jeste jednim delom i „plašenje“ Dačićevaca koji nikako da pređu „beogradski Rubikon“, ali teško da se ovaj potez time iscrpljuje. Bio bi to klasičan slučaj žrtvovanja vola za kilo mesa, sve sa kostima. A i teško je nazreti zašto bi LDP u tako trivijalnom triku uopšte učestvovao. Dakle, pre će biti da je – uh, hajde, neka ispadnem naivan! – na obe strane shvaćeno da je ono što nazivamo „proevropska Srbija“ isuviše krhko da bi smelo sebi da dozvoli luksuz strateških neprijateljstava u ime nadgornjavanja u Pravovernosti (ili u bilo čemu drugome, uostalom). Šta ovo konkretno znači? Svakako ne odustajanje od svoje politike – bilo bi, recimo, tragično da na političkoj i parlamentarnoj sceni nema usamljenog i hrabrog LDP-ovog glasa razuma glede Kosova – ali svakako znači shvatanje da „proevropski“ politički mejnstrim (dakako, neretko ljigav i beskrajno oportunistički, kao svaki mejnstrim!) ima svoje dragoceno i nezamenjivo mesto, da se bez njega naprosto ne može ništa učiniti, i da ga zato valja iskoristiti za ubrzavanje puta Srbije u poželjnom pravcu; ako ta evrointegracijska priča krivicom (nedoslednošću, neodvažnošću…) demokrata & co. propadne, uvek se možeš vratiti slatkom iživljavanju nad njima… Ali, prethodno učini sve što možeš da ne bude tako, da nemaš sebi šta da prebacuješ! Tako rade odgovorni – ma, šta odgovorni: naprosto odrasli politički igrači. A praktična politika, pa još u jednoj temeljito razvaljenoj paratranzicijskoj zemlji, odviše je eksplozivna stvar da bi smela da bude prepuštena političkim adolescentima.

Vreme će pokazati jesam li bio preveliki optimista, ali čini mi se da LDP – valjda poučen sasvim zasluženom izbornom šamarčinom – polako počinje da prevazilazi adolescentski sindrom; sa ovako zamašnim (post)izbornim kapitalom, i DS je u poziciji da, uz manje rizika nego ranije, počinje da prevazilazi svoj kunktatorski sindrom, koji ga je u vreme famozne „kohabitacije“ povremeno izobličavao do neprepoznatljivosti (uostalom, da nije bilo tako, LDP možda nikada ne bi ni nastao, a svakako se ne bi plasirao u parlament). Što znači da bi ovo mogao da bude „početak jednog lepog prijateljstva“. Ali, zar nismo učili da u politici nema pravih prijateljstava?! Naravno da nema. Niko i ne traži od Borisa T. i Čede J. da se vole: biće sasvim dovoljno da učine nešto korisno za opšti interes. Posle mogu i da se razvedu, njihova stvar!