Kad god predveče bacim pogled iz istočne Njegoševe ka Cvetnom trgu, pred oči mi iziđu oblaci i nebo kakve sam gledao u Filadelfiji, nad ulicom gde je bio liquor store: godine su uskomešale i zamutile mapu grada u mojoj glavi – je li to bila Walnut St. Ili Chestnut St.?
Prodavnica alkohola bila je oko 45. ili 46. ulice; stanovao sam na rubu u ono doba zloglasne 40. ulice, jednim delom svoga dugotoka prolazila je pokraj ureditog kampusa slav. univerziteta, na drugoj obali imala je sve siromašniji živalj (u toj sam ulici kupio i polovan krevet na sprat za moje kćeri i ofarbao ga u kampusu), nisam u tu ulicu često zalazio, vino sam kupovao jednom u desetak dana bocu, prilike mi nisu dozvolile da se razvijem u zavisnika, ali je u tom svom delu ulica valjda bila široka i otvorena pa sam upamtio kupolu i oblake nad njom, da bi mi sad nezvana izlazila pred oči svake večeri!
Malro negde kaže: svi su prizori nalik jedni drugima kad mislimo da ih gledamo poslednji put, iz Filadelfije sam u tri navrata otišao uveren da njenu jedinstvenu panoramu gledam poslednji put, pre dve ili tri godine prepoznao sam ulice i kvart gde sam počeo sladoledžijsku karijeru, kako se zove ovaj kraj, pitam Alana, Horsham, čoveče, pa tu sam napravio prve moje poslovne korake koji će me doduše dovesti do brzog stečaja, svejedno, ovo je rodno mesto mog poslovnog duha!). Možda ću još jednom ili dvaput videti nebo nad Vest Filijem, ali zašto me svake večeri ono čeka u Njegoševoj: ne poručuje mi valjda ovo naše da ga nad Cvetnim trgom, Beograđankom i Pozorištem gledam poslednji put?
&
Zvoni, uvek kad se vraćam, zvoni, ima kod Crnjanskog, a jeste maločas zvonilo, večernje, ne znam ko je sada crkvenjak, za mene su to i danas Ljuba i Vojin Torački (Purićovi), crkvenjakovi, crkvenjački sinovi, znali su naizust i crkveno pojanje i sve deklamacije za Sv. Savu, jednoga od braće (nema više nikog da mi kaže kojeg od njih) je novodošavši popa kao već starije službenika Sv. matere pitao da li poznaje tipik, na šta je ovaj rekao: „Ja jel poznajem tipik?! Pa ja znam koliko eljuga* ima natavan!“
Crkveni sat ne radi već decenijama, crkveni satovi sa kazaljkama okamenjenim u trenutku poslednjeg kvara simbol su Banata; kuće sazidane tj. sazdane pre stotinak godina od zemlje (moja 1923) uranjaju u zemlju, od praha si stvorena i u prah se vraćaš, veli joj Sv. pismo, pitao sam sveštenika je li nameran da sat ikada opravi, pa i nije, zvona su aktivna, a displej nema više značaj koji je imao pre pedeset ili sto godina (kad sam polazio u školu nije svaka kuća imala sat); rekao sam da i Austrijanci imaju svi ručne satove, pa satove na mobilnim telefonima, laptopovima, MP3 plejerima i šta ti ja znam, ali da svi časovnici po gradovima, uglovima, izlozima, stanicama, rade! nezamislivo je na javnom mestu držati spravu koja stalno laže (mada arhedosetka podseća da je i sat koji ne radi tačan dvaput u 24 sata), popa je ostao pri svome, ja pak pri svome, te crkveni sat postade još jedna pukotina u ionako oštećenom pontonu koji me kako-tako povezuje sa Sv. materom.
&
Je li u selu tišina?
U Raselovom li beše filmu o Gustavu Maleru ima ono kad potonjega, preosetljivog i razdražljivog, žena odvede na selo, iz ondašnje gradske vreve, da ga malko preporodi, ujutru se čuje jedno pedeset petlova, škripa đermova, kojekakvih vedrica za mleko, ručkonoša, kokodakanje kokošaka, morki, boga oca, ptica… – ovo li je to mesto gde si mi obećala tišinu da na miru komponujem!? Tako nekako, samo svojim rečima a koje sam ja nakon trideset godina prilično i zaboravio, obratio se skladatelj životnoj saputnici; moj prijatelj Goran (Popović, nema ga više, barem ga nema ovde gde se čitaju novine uz obaveznu muziku po izboru vlasnika SUR-a) bio dao ključeve od svoje kuće u Gradištu prijateljima koji su se tamo zaputili nekim poslom, zašto da spavate u hotelu, prenoćite kod mene, da vidite šta je odmor i šta je okrepljujuć san; dolaze oni sutradan, domaćin ih punonadežno pita kako im je bilo u njegovom raju, a ovi će: „Jedan slavuj nam se najebo majke do sedam jutros, nismo oka sklopili…“
Ovde trenutno nije aktivan nijedan mesni bilbil/bulbul, ali se zato čuje drebeden’ ptičijeg hora čiji se sićušni članovi ne vide, fenomen posve suprotan onome kad na bini gledate mnogoljudan sastav, silesiju instrumenata, umetnici obučeni u živopisne nošnje iz minulih vekova, umetnički rukovodilac koji i sam svira drugarski im i diriguje, sve lepo, međutim onog glavno, muzika, nikako da se tu rodi, da grune, ili da zazuji, ili da zazvoni, e, ovde je obratno: ne vidiš nikoga, a stalno ti neko peva, ovo su radio-pevačice, sopran-tice ponekad uhvate puls ćaj–ću, ćajć–ću, zvuči isto kao kad bi neko novom metlom netom posle kiše čistio avliju patosanu ciglom; kad bi mi, da sam tonski snimatelj u filmskoj industriji, ustrebala pesma neidentifikovanih sitnih ptica (vrabaca koji bolno nedostaju savetniku bivšeg predsednika Republike, senica, zeba, dubaca) pokušao bih da metlom po cigli proizvedem tu akustičku varku.
Ptičija sitnež je, gle, na pauzi, mikrofon pripada petlovima čiji su preci može biti ponikli u drugim časovnim zonama, najavljuju praskozorje na Andima ili u Sijetlu, zuje milijarde mušica, laje pas, čuje se traktor udaljen možda i nekoliko kilometara, ali lajtmotiv popodneva su kumrije: tuu-tuuuu-tu, uvek tri tona, srednji je niži i duži je od početnog i završnog, kako tolike kumrije koje se i ne znaju lično pevaju uredno tu notu sa tačkom? Da li mi poručuju nešto? Pesmu jedne čujem kao „ne-daaj-se, ne-daaj se“, dobro, draga, hvala ti na tvojoj besplatnoj obodrici, na tome nevinom bodročinstvu, a onda opet istu pesmu, samo ovog puta ne sa utrina, nego iz pravca dolje, čujem kao „pre-daaj-se, pre-daaj-se“, ne bih, drage moje, da izigravam Nikolu Pašića, ali ste obe u pravu.
*sova sklona življenju u zvonicima; neka vrsta crkv. miša sa krilima i kolobarima oko očiju
