Odgovor na pitanje iz naslova čini se lakim. Ali nije.
Idealni, ili filozofski, dijalog podrazumeva dve osobe koje, oboružane dobrom voljom, tragaju za istinom (dia-logos, dva govora). U toj vrsti dijaloga potrebno je ojačati argumente do krajnjih granica jer jak protivargument doprinosi snazi sopstvenog argumenta, ili ga nadjačava. Ta vrsta dijaloga nije nadmetanje, već potraga. Cilj je, dakle, istina.
Privatni dijalog usmeren je na rešavanje praktičnog problema. Cilj, utoliko, nije istina, nego efikasno delovanje. Čak i tamo gde postoji jasna hijerarhija – vojska, na primer – ili politički poredak s različitim nivoima moći i ovlašćenja, dijalog je poželjan jer, naprosto, dve glave, ili više glava (naročito ako su pametne), više vide nego jedna.
Politički dijalog
Politički dijalog je specifičan utoliko što nije usmeren na istinu, niti na neposredno delovanje – iako su i istina i delovanje važni elementi – a sagovornici se, osim formalno, zapravo ne obraćaju jedan drugome, već građanima. U političkom dijalogu nadmeću se suprotstavljene ideje o tome na koji način je i kojim sredstvima najbolje organizovati društvo, a građani, potom, na izborima odlučuju kojoj će strani dati poverenje.
Politički dijalog je, po definiciji, javan i ne bi ga trebalo mešati s pregovorima koji se, u političkom delovanju, odvijaju izvan očiju javnosti. Cilj političkog dijaloga je, utoliko, održavanje ravnoteže unutar slobodne političke zajednice.
U političkom dijalogu sagovornici sede za istim stolom, ali se, kao što je rečeno, ne obraćaju jedan drugome: oni brane sopstvene pozicije koje su već utvrđene i ne biva da, u toku političkog dijaloga, jedna strana da drugoj strani za pravo. Ko je u pravu, ko je ponudio ubedljivije i bolje ideje, ko je, najzad, bio veštiji, odlučuju građani. Utoliko laž nije „zabranjena“, kao što jeste u filozofskom, ili privatnom dijalogu.
Određivanje prema istini
Filozofski dijalog podrazumeva dobru volju u potrazi za istinom, pa je besmisleno lagati. U privatnom dijalogu lagati je glupo, jer se lažju neće razrešiti problem. Ukoliko se u rešavanje svakodnevnog problema uključi laž tada i nije reč o dijalogu, već o manipulaciji dijaloškom situacijom: pravimo se da razgovaramo kako bismo rešili problem, ali jedna strana, zapravo, „zavlači“ drugu kako problem ne bi bio rešen.
U političkom dijalogu se, međutim, može lagati do mile volje – evo nam Trampa, na primer – a druga strana odlučuje da li se lažima suprotstavlja istinom, ili takođe lažima, samo malo drugačijim. Bajdenov problem ne prvoj predsedničkoj debati (dijalogu) nije bila istina ili laž, već nesposobnost da se ubedljivo suprotstavi Trampovim lažima. Problem laganja u slobodnom javnom prostoru – američkom, na primer – jeste što je istina proverljiva, odnosno laž je opovrgljiva.
Odbrana od laži
Ko opovrgava laž, odnosno proverava istinu rečenog?
Posrednici između donosioca odluka (vlasti) ili pretendenata na donošenje odluka (opozicija) i građana: slobodni mediji pre svega, pravosudni organi, parlament, policija.
Ne bi ovde trebalo gubiti vreme na prigovor da i mediji u slobodnim zemljama lažu, da policija zloupotrebljava svoj položaj, te da pravosuđe greši i tako dalje. Naravno, to je tačno, ali u slobodnim društvima uvek su na delu mehanizmi kojima se na laž može reagovati. Ponekad uspeš. Ponekad ne. Ali mogućnost postoji.
Drugim rečima, ako lažeš – rizikuješ. Kao i kriminalac. Ako ne budeš uhvaćen – u redu. Ako budeš uhvaćen u laži – platićeš gubitkom političke podrške (uhvaćeni kriminalci svoje grehe okajavaju malo drugačije). Nije savršeno, ali radi.
Kad je laganju nebo granica
Za ovih nekoliko hiljada godina ljudi nisu smislili ništa bolje i ništa efikasnije protiv laganja od demokratske republike. Tamo gde imamo slobodan javni prostor, dakle tamo gde ima dijaloga, laži se možemo suprotstaviti. Tamo gde slobodnog javnog prostora nema, tamo gde nema republike (podele vlasti, odnosno institucionalnog aranžmana), tamo je samo nebo granica vladarskim lažima.
U koju grupu zemalja spada Srbija jasno je svakome ko je sačuvao makar zrnce prisebnosti.
Na psihološkoj ravni izostanak javnog dijaloga preliva se i na privatni prostor. Monološko nasilje vlasti ne ostavlja bez posledica ni samu ideju dijaloga: dramatično povećanje porodičnog nasilja, recimo, neposredna je posledica javnog nasilja. Nema se šta pričati tamo gde se zna ko je gazda i ko je najpametniji. A najpametniji odlučuje. Zato udri brate, neće ti valjda ona govoriti šta da radiš.
