Od izbora 17. decembra niže se protest za protestom, pre svega u Beogradu. Na ulice izlaze građani ubeđeni u nečista izborna posla rukovođena zlim naprednjačkim namerama da izborni rezultat šteluju u svoju korist, pre svega u Beogradu gde su znali da im se ne piše dobro. Nema građana baš mnogo na protestima, ali deluje da su uporni.
Najveća enigma raspisivanja silnih prevremenih izbora jeste bila zašto je ziheraš kakav je Vučić bio odlučio da se kocka u gradu u kome se vrti najveći novac, u kome se najunosnije ruši i gradi u interesu investitora povezanih sa naprednjacima, gde se obrće i odvrće ogroman kapital. Gubitak vlasti Srpske napredne stranke u Beogradu bio bi zvaničan početak kraja naprednjačkog doba.
Pravi rebus je bila konstatacija da Naprednjaci u Beogradu ne mogu da pobede, ali ne mogu ni da izgube. Odgovor je stigao iz Republike Srpske.
I sada smo tu gde jesmo. Marinika Tepić predvodi grupu opozicionara koji štrajkuju glađu zbog odbijanja institucija da se pozabave izbornom krađom, Srbija protiv nasilja organizuje svakovečernje proteste ispred RIK-a, studentsko-omladinska organizcija “Borba” je počela pomalo da blokira saobraćajnice po Beogradu i za petak najavljuje celodnevni protest koji bi trebalo da se ulije u veliki protestni skup na koji u subotu u 12 časova kod Terazijske česme poziva ProGlas. Što reče Vladimir Obradović, očekuje se “sinergijski efekat” svih ovih protesta.
I sada dolazi čuveno ali. Reakcija Aleksandra Vučića, što znači celokupne oko njega objedinjene vlasti na sve to je – pa šta!? Ono isto pa šta koje je obeležilo proteklu deceniju i kusur kao odgovor na sve aferčine i aferice, na sve proteste i demonstracije i blokade i povike. Taktika je uvek bila ista, i uspešna: praviti na pinkovima parlelnu stvarnost, ne činiti ništa i pustiti da se raznorazni pobunjenici i demonstranti našetaju i izduvaju.
Sve oslanjajući se na ubeđenje da se zna čija je volje za moć čvršća (i pozicija lagodnija): nikad njima do demokratskih promena neće stati makar onoliko, koliko Njemu da ostane na vlasti.
Postoji još jedno depresivno ali. Pitanje je koliki je uopšte broj građana Srbije kojima je zaista stalo do te tamo demokratije, republike, sloboda, nezavisnih držvnih institucija… A pogotovu, koliko je njih spremno makar i na minimalne lične žrtve, na primer da izdvoje delić svog slobodnog vremena zarad tamo nekog protesta za bolje sutra? A kamoli da rizikuju otkaz na poslu ili se izlože nekim drugim neprijatnostima i rizicima javnim iskazivanjem neslaganja sa postojećim stanjem u društvu i Njegovoj državi.
I još jedno turobno i demotivišuće pitanje: koliko građana Srbije, posle svega, veruje da te silne protestne šetnje ikuda vode?
Tu stižemo do celokupne opozicije, ne samo Srbije protiv nasilja, i svih udruženja građana i organizacija koje smatraju da su korenite promene u Srbije nužne, pa čak i da je to pitanje egzistencije države. Predizborna kampanja ne bi smela da stane sa okončanjem izbora, kampanja ulivanja vere građanima Srbije da su promene moguće morala je da počne 18. decembra, kao da izbori tek predstoje. U klinču sa partijama koje su u večitoj kampanji predaha ne može da bude.
Protestni skup kod Terazijske česme u subotu trebalo da bi da bude vrhunac postizbornih protesta, pokazna vežba koliki pritisak opozicija, i politička i mentalna, može da stvori na ulicama.
A onda slede Nova godina, pa Božić, pa još jedna Nova godina, pa Sveti Jovan, period kada Srbija staje, ali ne iz političkih razloga. Posle toga će “izborna krađa” već biti prošlogodišnja vest.
Jeste, sve ovo zvuči kao postizborna depresija, ali nije. Ako hoćeš nešto da menjaš, moraš prvo činjenicama da pogledaš u izbuljene oči. A onda je sve moguće.
