Od svega što je porodica Slobodana Miloševića učinila od Osme sednice do danas, jugoslovenskom pravosuđu ostao je skroman, takoreći paleontološki relikt: slučaj male Marije koja je tatinu nevoljnu predaju organima reda propratila pucnjavom iz pištolja. Familiji su pripisivani ratni zločini, stravične zloupotrebe, pljačke narodnog novca, zlata u polugama, od svega je ostao žalosno banalan slučaj bespravnog posedovanja vatrenog oružja te pokušaj ugrožavanja opšte i porodične bezbednosti. Domaće pravosuđe tatu nije uspelo da osudi ni za bespravno proširivanje placa, prebačen je u Hag, bratu Marku sejmeni nisu nikad ni ušli u trag, o Mariji čitamo samo kao o udavači, đuvegija je s Cetinja, venčaće se u ovoj novoj crnogorskoj crkvi…
Kao crnogorska nevesta i kao stanovnica Cetinja Marija je, razume se, već nedostupna srpskim organima gonjenja, između Crne Gore i Srbije ne postoji nikakav pakt o izručivanju… I tako, čovek taman digne ruke od tatine ćerke (ipak je to sve bilo u njihovom vlastitom dvorištu), kad ga novine podsete da pravna država živi i da suđenje još kako lepo napreduje. Nevesta može biti osuđena bez obzira na to što se zacrnogorčila i što se izmakla iz Beograda (zar nisu u odsustvu osuđeni Klinton i božemeprosti Solana?), kad, slučaj šenlučenja zapinje tamo gde smo se najmanje nadali: krunski svedok uskopistio se i ne dolazi na suđenje, evo, treći put, lepi Čeda uhitit se ne da, sud je u dva ili tri navrata izdao naređenje da se svedok sklepta i okovan dovede radi svedočenja, MUP je po svom običaju prevrnuo nebo i zemlju, šef poslaničkog kluba DOS-a iščezava u stilu Zoroa, vide ga u Skupštini Srbije, kulturno čekaju završetak sednice, naprave zasedu na istoimenoj, njegovoj zebri, odjednom ga vide kako prelazi kod Eurosalona, u isto vreme drugi Čeda, isto onako ošišan i doteran, poput Harija Lajma nestaje u šahtu kod Kluza, u stan ulazi kad kroz odžak, kad kroz kanalizaciju, poslednja policijina nada je registracija džipa, begunac će tada morati da dođe mečki na rupu. Džip je, doduše, registrovan do aprila 2004, dokumenta će u SUP verovatno doneti neki partijski ili skupštinski potrčko, ali policija ne može da uradi više od toga. Zar da nam ministar policije prikaže Čedin fotorobot, da za njim raspiše poternicu i obeća odgovarajuću nagradu, pa da svi zajedno uzmemo učešća u poteri?
Ali, tako nam i treba kad smo se zalagali za pluralizam! U Slobino vreme sve je sređivano u četiri oka, u najgorem slučaju telefonom, priča o Čedi kao o sudskom i policijskom fantomu umnogome je priča o postmiloševićevskoj Srbiji. Suđenje Mariji Milošević je šećerna tabla koju pokunjeno sudstvo može da ponudi javnosti, s druge strane, neko koga sud uporno poziva da svojim svedočenjem „rasvetli“ slučaj ne daje pet para ni na sud na policiju. Koja (ne zna se šta je gore!) ne može, neće ili ne sme da ga privede! Čedomir Jovanović može da angažuje advokata, može da podnese lekarsko uverenje, može kao narodni poslanik da bude baš tada zauzet… Šta ga, napokon, košta da dođe i da izdikritra sudskom zapisničaru: „Bio sam u kolima, jedva da sam čuo dva ili tri pucnja, ne znam ko je pucao, Slobi sam zavrtao ruku na leđima da se ne predomisli. Kasnije sam u medijima video snimak na kojem Marija drži pištolj, mogu posvedočiti da je na snimcima zaista ona, hvala, doviđenja.“
To se nije desilo i sud je bespomoćan. Za razliku od mnoštva delikata za koje nema neposrednih svedoka, Mariju je s pištoljem videlo milijardu ljudi, ali sud drži da bi to mogla biti medijska manipulacija, sudu je potreban neko ko je mogao da umre, bilo od metka bilo od prekomernog zorta. Presuda je, dakle, nemoguća bez Čede koji for some raison baš neće da evocira uspomenu na noć u kojoj mlađanu glavu beše stavio na kocku? Da li svedok prkosi policiji ili, naprotiv, poručuje sudu da ga policija nikad neće privesti? Možda imamo slučaj raspolućene ličnosti, jedne starmale koja je do guše ogrezla u vlast, i druge, mlade, koja uživa u ulozi Robina Huda? Nije baš robinhudovski pomagao sirotinju, ali je na poternici notingemskog šerifa, pojavljuje mu se ispred nosa, a ovaj mu ne može ništa.
Zaista, zašto Čeda ne bi imao prava na taj mali kapric? Ako se pozivu anketnog odbora Skupštine Srbije ne odazove niko iz Košuničine partije, zašto bi se na svaki sudski poziv čovek štrecao i žurio kadijama na noge? Koštunica se postavio kao savezni funkcioner koga ne mogu da saslušavaju po republikama, opštinama i mesnim zajednicama, ali su Skupštinu Srbije ‘ladno prenebregli građanin Nalić i građanka Nedeljković. Koji je njihov excuse?! Skupština nije legalna, ako u njoj više nema naših?! Pa to uvek može neko da kaže! Pravosuđe koje nije rasvetlilo atentat na Ibarskoj magistrali nije dostojno da sudi meni koji odbijam da platim 1500 dinara za pogrešno prestrojavanje.
Vladavina prava moraće još da se strpi pre nego što se nastani u Srbiji. Do sada je politička volja uvek bila jača od zakona, ali su stvari delovale manje komično, jer je volja bila jedna (Titova, Miloševićeva), sad je politička moć u stalnoj preraspodeli i osporavanju biračkog testamenta, ali je iznad zakona kao i u doba takozvanog jednoumlja. Vojska zatraži natrag odštetu koju je dala porodicama poginulih vojnika i rezervista, posle razgovora s predsednikom Koštunicom, VJ obori plovak, kako to?! Koštunicu nisu napali njegovi protivnici, zašto, zato što niko ne sme da se zamera ožalošćenima usred trke za mesto predsednika, ali zakon je stradao, ili onda kad je VJ podnela zahteve ili onda kad ih je povukla! Stvar s vojskom sredi legalista. Koji za sebe hrabro reče: „Meni strane škole nisu trebale!“. Možda nisu, možda baš jesu!
