To je prevod sa engleskog: Middle age crisis. Mi pojavu imamo, ali joj još nismo dali ime – barem koliko ja čujem. Ima negde kod Le Karea (Russia House) inače pogrešan opis duševnog stanja junaka, Barlija Blera: „On trese rešetke svojih srednjih godina“ (Rattling his middle age bars).
U konkretnom i verovatno tipičnom slučaju, subjekt ima oko pedeset godina, dronjavu karijeru, par neuspelih brakova za sobom, neispunjeni životni poziv (zato je karijera i dronjava), od onoga što voli ne može da živi i obrnuto, mladost je otišla uglavnom uludo, vreme je da se misli na sve kraću budućnost, testamente i to. Muškarac u tom položaju i takvog raspoloženja ume da bude jako zanimljiv određenoj vrsti žena koje saosećaju, koje vole i čuvaju takve likove (često na sopstvenu štetu, ali šta se može). I to je otprilike sve, što nije malo, ali ipak.
Zašto bi srednje godine (od 45 do, hajde da kažemo, 65 najdalje) bile „kriza“? Muški se – ako su imali sreće sa konstitucijom i ako su se pazili – još u stanju upotrebljivom. Dr Alchajmer se, ako je sreće, još nije najavio u kućnu posetu; prostata, ako je sreće, radi kako treba; kardiovaskularna situacija još nije neizbežna; telo radi, kliker takođe, iskustvo (kakvo-takvo, uvek je korisno) daje određene prednosti. Muškarac razborit, smiren i promišljen, pomiren sa svojim životom (ako ikako može; ne vidim zašto ne bi mogao) biće i nadalje upotrebljiv sebi i drugima. Zašto bi ga spopadale huje da se razvodi, da muva neprilično mlađe ženskinje, da farba kosu i menja oblačenje i da od sebe pravi budalu na mnogo raznih drugih načina koje mi je zazorno i nabrajati?
Ima tu nekoliko mogućih tumačenja, ako izuzmemo endokrinološka u koja se ne razumemo. Biološki, da ne kažemo arhetipski, mužjak je takmičarski nastrojen, kompetitivan, je li; onda primeti da su stasali mlađi, vitkiji, snažniji i lepši mužjaci. Njegova poodmakla… hm… zrelost, recimo, ne nosi nužno i prednosti konfučijanskog tipa (u Kini starce poštuju). S druge strane, ti mlađi mužjaci ne takmiče se s njim oko ženki njegovih ili bliskih godina, nego muvaju piletinu – što je i logično. Treba znati svoje mesto u generacijskom nizu, ali sredovečni ga često ne prepoznaju. Odatle ta nepotrebna želja da se bude mlađi – na šta se ta čuvena kriza sredovečnosti često svodi.
Drugi i ozbiljniji uzrok te krize je neispunjenost, frustracija, razočarenje dotadašnjim životom, sve to praćeno iskrenim uverenjem da je čovek zaslužio bolje. Obično i jeste, ali je život nepravedan. Iz toga, slutim, proističe mnogo važniji oblik krize srednjih godina: žestoka želja za slobodom, za odbacivanjem konvencija koje su čoveka ugnjetavale, čak za marginalizacijom – ako ima snage za to. Logika je otprilike sledeća: dobro, jesam li bio uzoran muž i otac; jesam li radio ceo život kao magarac; jesam li bio uzdanica porodici, poslodavcima, državi i svima? Jesam. E, sada hoću da živim onako kako mi se celoga života sviđalo, ali nisam mogao (od osećanja dužnosti) ili nisam smeo (iz razloga konformizma, vaspitanja ili običnog kukavičluka). Bio je uzoran muž ženi za koju je odmah shvatio da je ćurka ili pohlepna opajdara; ostao je zbog dece koja su, ispostavilo se, razmažena derlad koja samo na sebe misle; zbog njih je rintao kod poslodavaca koji su po pravilu gramzivi ološ; plaćao je poreze vašljivoj lopovskoj državi i služio njenu nesposobnu i tupavu vojsku. I šta sad?
Sa nekih 45-50 ili nešto više godina taj muškarac ima svako pravo da misli kako je u krizi. To teško da ima veze s godinama: ‘vata to i mlađe, ali i starije. To ima veze s nečim drugim: sa dozrevanjem svesti o smislu svojeg blesavog muškog života – ako mu ta svest ikada dozri, to jest. Ako dozri, onda dolazi do manifestacija „krize srednjih godina“: dosta mu je svega, ne zna šta bi od sebe, pomisli (često pogrešno) da bi nova ili mlađa žena možda bila spas. Ako je stekao nešto para (i sačuvao ih od ostavljene žene), bude mu malo lakše: može da kupi jedrilicu o kojoj je sanjao od detinjstva, pa da jedri dok se ne udavi, jer o naviganju pojma nema; može da kupi motocikl i da se slupa, jer je to nešto za mlade i lude davaoce organa. Može da ode u lov na visoku divljač; da se lati pecanja, što je nekako najsigurnije; da se baci u „duhovni preporod“ (sigurnija je visoka divljač); sve to ako ima para, ponavljam.
Ako je, pak, muškarac koji je rešio da se oslobodi stega, jer je svoje odslužio i više ne može da izdrži jaram, siromašnijeg imovnog stanja, preostaju mu sirotinjske zabave: kocka, najbolji put u propast; piće, nešto duži put ka istoj destinaciji; samački život i kafana, što ume da postane tužno. Ako ste razumeli da i ja smatram da je bolje biti zdrav, bogat i dugovečan nego bolestan, siromah i – neizbežno – kratkoga veka, u pravu ste. Za takav zaključak ne treba nam Alen Ford; barem ne svima.
To ipak ne znači i da čovek skromnih mogućnosti ne može da stekne duševni mir, ljubav i mudrost u svojim srednjim godinama. Pokušajte, pa ćete videti.
(PS: posle ispraćaja Vojina Dimitrijevića, neko mi reče da je on imao izvesne sugestije da o čemu bih ja ovde mogao još pisati. Neizmerno mi je žao što nije stigao da mi ih saopšti, jer je bio mudar čovek.)
