Da li se to meni nešto prisneva ili upravo prisustvujemo inflaciji pacijentskih situacija? Evo, recimo, najnoviji biser iz ministarstva za rad, socijalu i sve ostalo: nezaposleni radni (?) ljudi i građani koji su kao takvi prijavljeni na Birou – čime nepatriotski stvaraju statističku gužvu, to jest naduvavaju procenat nezaposlenih, sekiraju zaposlene u Ministarstvu i brukaju zemlju pred Svetom – ima da svakog radnog dana u naznačeno vreme džedže kod kuće i čekaju Telefonski Poziv iz Ministarstva (a možda će biti i kućnih poseta?), da Nadležno Lice proveri da li štićenici Biroa zaista neutešno venu u svojoj izbi, zgrčeni u fetusni položaj od gladi (neposredna veza između odsustva rada i prisustva glada notorni je činilac naših narodnih poslovica!), ili se možda švrćkaju okolo u radno vreme, što će zapravo reći da negde – pokvareno i podlo – Rade Na Crno, vukući Državu za nos?!
Kada je ova ideja diskretno puštena u javnost, očekivao sam opštu mobilizaciju boraca za ljudska prava, u najmanju ruku; međutim – ništa. Ni mukajet. Izgleda da je visoka rezistentnost na glupost postala opštedruštveni sidrom. Ova Velika Ćutnja toliko je okuražila one Milovanovićeve kreativce da ovih dana po novinama već ponosno razrađuju detalje svog uistinu boldrikovski (v. „Crnu guju“) Lukavog Plana.
Ono što me fascinira u ovom najnovijem izbruhu mentalno drugačijeg društvenog ponašanja nije samo ta njegova autohtona pomerenost i nepojamni bezobrazluk nego i fakat da se ova „vizionarska ideja“ sasvim lepo uklapa u sve raskošniji buket „orvelijanskih“ neoautoritarnih nebuloza koje aktuelna vlast smišlja, valjda kao svojevrstan odušak frustraciji što je od Velikog Haosa zatečenog u Srbiji ovako teško napraviti iole pristojno, uređeno i uljuđeno društvo. Hoću da kažem: prvi sam pristalica Uvođenja Reda u svakom onom smislu koji podrazumeva upristojenje ovog društva i raštrokavljenje ovog grada, te neformalne metropole ne trećeg, nego četvrtog sveta. Samo, nemam baš nikakvu nameru da pri tom pazarim mošnice na čijoj će deklaraciji pisati da su to bubrezi. Mislim, š’a te briga gde sam kad kod kuće nijesam?! Ganjaj poslodavce, a ne nevoljnike! Ej bre, čak ni u autoritarnom jednopartijskom komunizmu niko nije Državi polagao računa o svojim dnevnim whereabouts!? A ovo, dakle, nije prvi ispad totalno besmislenog „treniranja strogoće“ na način na koji to još samo onaj poslovični Mali Perica zamišlja da se stvara uređeno društvo (ne, dragi moji: tako se stvara Kasarna). Jer, setimo se, i pre ovoga već je bilo raznih (pri)morskih ideja. Recimo, već je poluzaboravljeno ono Đinđićevo nutkanje da se uvede kao obavezan test đaka na „prisustvo droge u organizmu“. Čega ima u glavi koja je smislila ovaj dražesno sovjetoidni dragulj, od kojeg srećom nije bilo ništa!? I šta je taj Mudrac po činu, i da li je čin stekao u Severnoj Koreji, ili šta? No, ako je taj ispad orvelovskog entuzijazma pušten da tiho (iz)umre u vlastitoj apsurdnosti, genijalna ideja o uličnom kontrolisanju/pretresanju građana da li marljivo nose (koliko ono beše – dvesta metara? ili do kuće? ili do prekosutra?) račune za svoje kefire, jogurte, tampone i marinirane kornišone još se pompezno promoviše kao Veliki Civilizacijski Pomak, važan iskorak ka onom mitskom Ulasku U Evropu. Pa dobro, da li je već negde u Srbiji pronađen Moron koji će u to da poveruje, ili ga još traže? Da li vas je, uostalom, ikada nekakva Inspekcija zaustavila na pločniku Njujorka, Pariza, Amsterdama ili Londona da vas priupita gde vam je račun za „Monde“, tablu hašiša ili fish & chips?! Naravno da nije. U tom smislu, građanski pokorno i službouljudno upozoravam Kontrolore da ću prvog nasrtljivca koji mi priđe s ovako Nepristojnim Predlogom snažno ujesti i ritnuti nogom, pošto će mi ruke biti zauzete glede punih zembilja! Što ne znači da sam protiv normalnog i razumnog finansijsko-fiskalnog reda: reč je, opet, samo o onoj priči oko mošnica i bubrega.
O čemu je ovde zapravo reč, šta je razlog ovom u osnovi „larpurlartističkom“ mahnitanju – da li prisustvujemo velikom, mada „tihom“ neoautoritarnom prevratu? Ta je ideja/teorija prilično popularna među protivnicima frakcije na vlasti (i ljubiteljima njojzi konkurentske frakcije), ali mi ovo ne izgleda kao preterano ubedljivo. Pre će biti da je reč o Velikom Štreberaju, dakle o degenerativnom dejstvu Kabinetskog Uma koji, pripušten u Stvarnost bez temeljitih priprema, ume da napravi neviđeni belaj. Posle decenije totalne miloševićevske raspašojke, u kojoj je ionako tanka pokorica civilizovanog građanskog ponašanja definitivno bačena u blato, sadašnja vlast nema ni veći, ni teži ni preči zadatak od upristojenja zemlje kojom vlada; razume se da se u ovome može posegnuti i za određenom vrstom represije, ali ne i ulaziti u ono što je privatnost građana ili, pak, ona „teritorija“ ljudskih života u kojoj Država nema šta da traži. Logika Štreberaja, međutim, nije spremna na „kompromis“: da bismo sasekli haos, saseći ćemo sve! Evo „banalnog“ primera: devedesete su na svaki beogradski ugao posadile bar po pet kioska – ova (gradska) vlast teži da ih sve eliminiše. Uskoro neću imati gde da kupim novine. Pre neki dan odnesoše Štampinu trafiku sa Slavije koja ama baš nikome nije smetala (kod poč. stanice 42 i 59) i gde sam jedino mogao da kupim „Dnevnik“ i štošta drugo, ali tog istog dana niko ne „odnosi“ taksije koji su se parkirali na samoj toj stanici, pa autobus ne može da priđe; GSP su malo sredili, ali privatni prevoznici divljaju gore nego ikad, a humoristički niz brojeva iz vica zvan „red vožnje“ služi im jedino za brisanje intimnih delova tela; gradski oci i majke se bave lickanjem dve-tri ulice i šarenim lampionima, ali grad je i dalje NEPOJAMNO štrokav i siv, kao globalni Epicentar Depresije (znate li da je gradonačelnik Tirane OKREČIO I OFARBAO CEO GRAD?!), a horde izgladnelih poludivljih pasa progone vas na svakom koraku. I šta u svemu tome da uradi živi insan? Namuči se dva sata po poluvirtuelnom „gradskom prevozu“ da nekako dođe kući, preskačući usput bale đubreta i bežeći od četvoronožaca koji merkaju njegove butkice iz prehrambenih razloga, oladi usput nadobudnog zembilj-kontrolora prigodnim krošeom, dođe kući onako smrvljen, a onda mu zazvoni telefon: „alo, ođe Ministarstvo“! Na ovo postoji samo jedna dostojna replika: i ja tebi!
