Kretanje i smetanje

Nije uvek lako uočiti preciznu granicu između genijalnosti i idiotizma, naročito ako vam promaknu tragično pogrešne premise nekih naizgled genijalnih zamisli ili rešenja. Evo primera. Suočavate se, recimo, s problemom saobraćajnih nesreća, koje uzimaju užasan danak u ljudstvu i materijalu. Kako se izboriti s tim problemom? Ima raznih načina, ali, ruku na srce, svi su oni jako nepouzdani i frustrirajuće polovični, a samo je jedan u potpunosti efikasan: treba ukinuti saobraćaj. Nesumnjivo je dokazano, i teorijski i praktično, da tamo gde nema saobraćaja, nema ni saobraćajnih nesreća. Nije li to genijalno? Bilo bi, kad ne bi bilo idiotsko, jer je besmisleno i sasvim neprimenjivo. Naime, saobraćaj se: a) ne može eliminisati jer ljudi će uvek želeti da se kreću i ništa ih u tome neće moći istinski omesti; i b) ne treba ga eliminisati, jer je odvijanje saobraćaja fundamentalna neophodnost svake vrste, za koju je ljudski rod voljan da plati i cenu u vidu tragičnih nuspojava.

Znači li to da ne treba tražiti načine da saobraćaj bude što bezbedniji? Naravno da ne znači. Samo što ti načini, ako su oni koji ih traže iole ozbiljni ljudi, moraju da se prilagode datostima nesavršene stvarnosti. A šta to stvarnost čini nesavršenom? Ljudi, ništa drugo; njihove naravi, želje i potrebe svih vrsta, od privatnih i drugima teško shvatljivih hirova, pa do sasvim objektivnih potreba. Bez ljudi bi sve bilo mnogo lakše i jednostavnije, ali džaba vam to znanje. Izbacite (realistično formatiran) ljudski faktor iz bilo koje jednačine, i sva je prilika da ćete sa svojim namerama i projekcijama ispasti budala. Ako ste, pak, posednik jake – možda i ne baš sasvim legitimne – društvene moći, one koja vas kvalifikuje da ljudima nešto silom namećete, onda je sva prilika da ćete najpre ispasti tiranin (jer ćete „silovati“ ljudske živote), pre nego što naposletku opet ispadnete budala (jer će se vaše silništvo olupati o hridine sopstvenih imanentnih ograničenja). Zašto? Zato što niko nikada ne može istinski dobiti rat protiv stvarnosti, koje je ljudski faktor – u svoj svojoj iritirajućoj nesavršenosti – presudno važan deo.

Pa dobro, ali kakve sve ovo ima veze s Virusom, s Pandemijom etc.? S njima nema nikakve veze, ali zato s ljudima ima svake moguće veze… A mi u ovoj i sličnim rubrikama nikada ne govorimo o virusima, a uvek govorimo o ljudima. Elem, posednici političke moći sumnjivog legitimiteta i nedopustivo rastegljivih granica (lice A. Vučić i ekipa) koriste vanredno stanje – koje su po svoj prilici bez dobrog pravnog utemeljenja uveli – da bezgranično šire vlastitu moć, navodno za dobro građana koje štite; možda i ne toliko od virusa koliko od njih samih. Potezi vrlo upitne opravdanosti, zakonitosti, etičnosti te naposletku i svrsishodnosti, od tada se nižu jedan za drugim, uglavnom bez kritičkog razmatranja mahom smrtno preplašene i otuda paralisane javnosti, i uz neku vrstu otvorene ili poluprećutne podrške stručnjaka (epidemiolozi i okolne specijalnosti), koje smo, hteli – ne hteli, primorani da slušamo s velikom pažnjom jer oni znaju mnogo toga što mi ne znamo.

Da znaju, to je tačno, i zato ih i treba slušati, sve dok se striktno drže svog znanja. A to je znanje o virusima. Kada se,

međutim, radi o ljudima i o društvu, tada ne samo da ne mogu samo profesionalni političari da se pitaju, nego, bogme, ne mogu ni samo stručnjaci za viruse da samovlasno osmišljavaju odluke koje fundamentalno zadiru u živote svih nas. Jer mi, eto, nismo virusi (čak i kad smo, ne daj bože, njihovi nevoljni prenosioci). To vam je kao sa odnosom lekara i pacijenta u bilo kojoj drugoj situaciji: lekar svakako mnogo više od vas zna o vašoj bolesti i (ne)mogućem izlečenju, ali naposletku, vaša je reč poslednja i to vam pravo niko ne može oduzeti jer se radi o vama, o vašem telu, o vašem životu. Što važi za pojedince, važi i za grupe, ili za društvo u celini, u svoj njegovoj složenosti: razumna, svedena i oročena ograničenja su moguća i katkad neophodna, ali niko ne može da u ime društva donosi odluke koje duboko zadiru u osnovna prava i slobode svakoga pojedinačno i svih zajedno. Niko, to znači, dakako, da to ne mogu ni predsednici, premijeri i slični, ali bogme ni od „tihe većine“ takođe otuđeni meritokratski klasteri, kao što su, recimo, epidemiolozi, pa čak ni usred epidemije. Neko mudar je odavno rekao da je „rat isuviše ozbiljna stvar da bi bio prepušten generalima“ – čak ni usred rata. Jer generali imaju svoje potrebe i svoje viđenje, koji su, nema sumnje, iz njihovog partikularnog ugla sasvim opravdani, ali dobro znamo da nisu i jedini mogući: civili imaju pravo da propitaju njihove prioritete, pa i da ih opovrgnu kada procene da su se generali malo odviše preigrali i protegli svoje ingerencije na civilne slobode. E sad, ne mislite valjda stvarno da to vredi samo za generale?

Jeste, razume se da je neposredan povod ovome razmatranju histerična pretnja jedne moćne drama queen da će nas sve potrpati u neograničeni i celodnevni kućni pritvor jer tobože nismo bili dobri. I diskretno slaganje nekih stručnjaka s tom mogućnošću. Naime, šta je njihova ideja? Pogledajte prvi pasus, onaj o ukidanju saobraćaja. Međutim, rad sa stvarnim ljudima i rad za njihovo stvarno dobro podrazumeva i uvažavanje neotklonjivog faktora izvesne margine, izvesnog elementa nesavršenosti koji ljudi unose u sve u čemu ih ima. Ko to zna, taj zna i da se saobraćajne nesreće ne mogu sprečiti ukidanjem saobraćaja, jer Dara ne sme da bude skuplja od mere nikada i nikako, pa ni u vanrednim okolnostima; ili – pogotovo ne u vanrednim okolnostima.