Na državnoj televiziji gledam prenos iz Jugoslovenske kinoteke, svečani prijem povodom početka pristupnih pregovora Srbije sa EU. Gudački kvartet svira „Odu radosti“, snimljen je i prigodni film sa crno-belom špicom, a glas spikera nam govori da smo na putu članstva u zajednici koja ima tri puta veći BDP od nas i gde se u proseku živi pet godina duže!
Bokte, narednih pet godina put ka punopravnom članstvu moja generacija dobiće gratis, tako da nam se čekanje takoreći ne računa. Odjavu je dao Sebastijan Kurc, poželevši nam dobru sreću. Nastaviće se…
Film su pravili, što reče Aleksandar Vučić, „ovi moji“, pa osim njega nikog drugog ni nema u kadru. Shodno prilici, mogao je taj film da bude i malo maštovitiji, recimo crno-beli dok smo čekali otvaranje pregovora, a posle se pojavi ton-film. Mogli su da upotrebe i estetiku filmskih žurnala gde se slavio rad u Novoj Jugoslaviji. Fora je ukradena, jer sličan žurnal sa Vučićem u glavnoj ulozi pravi moj kolega Srđan Dinčić svakog petka u emisiji Ivana Ivanovića. Efekat dinamike dobijete ako samo malo ubrzate sliku.
Premijer je na stepenicama Kinoteke malo podsećao na famoznog bioskobdžiju Gulivera iz serije „Više od igre“. On je tako imao običaj da publici prepriča sadržaj filma koji će biti prikazan. Usput je objavljeno da će biti otvoren i deo autoputa Crvena Reka–Čiflik–Staničenje. A tu uopšte nije ravno, ima krivina i mostova, zaguljena ruta. Ma sve ide ko podmazano. Rade vredno Jadranka, Ivica, Zorana i svi ostali – kidamo!
Posle je išla repriza „Bele lađe“, ipak je to naš evropski javni servis građana Srbije.
A na Televiziji Pink, u pauzi „Farme“, ogroman blok reklama došao je kao kontrapunkt sa izveštajem o stanju nacije. Ništa ne opisuje Srbiju kao reklame za naše proizvode, jer ipak čuvamo svoje.
Prva osobenost je tautološko poverenje prema proizvodima. Nema dileme, nema sumnje, baš kao u politici! Kad je naše, onda sigurno deluje i nema potrebe da se to dokazuje. Tako će i ćelavom porasti kosa. STVARNO POMAŽE, TO JE TO.
Naravno, ima i pokušaja da se unese zabuna i da se građani zavedu. Oboje vam tariguz u roze, pa vi pomislite da je onda bolji nego ovaj naš, beo kao devojačka posteljina. TOALET-PAPIR DOBIJEN RECIKLAŽOM NE MOŽE BITI BEO.
Ne damo naše, pa kad mogu stranci da kupuju svoje kod svojih, moramo i mi.
Ako se njima ne zamera što žele da pare ostanu u domovini, onda je logično da mi kupujemo samo kod naših. Paradoks se sastoji u nacionalizmu unutar jedinstvenog evropskog tržišta. Stranci u reklami za naše.
FRANCUSKA, BELGIJA, NEMAČKA, HRVATSKA – ČUVAJ I TI SVOJE!
Nije put ka Evropi uvek posut ružama, boli to, ali navikli smo, penzioneri će stisnuti zube i gurati napred. Sledi serija tegoba o kojima govore stariji građani, pa ispade da je u stranim reklamama neka omladina, a ako su babe i dede, onda su naši. Da li smo zaista toliko matori?
UKOČIM SE I NEMA IDENJE! – sportska krema sa babama.
PROŠIRENE VENE – MOJ ŽIVOTNI SAPUTNIK.
KRENUO MI JE TROMB. DOKTORKA KAŽE TO JE SUPER! PROTIV PROŠIRENJA KOJE NE ŽELITE.
NE ŠKRIPI STOLICA, NEGO KOSKE.
Čak su i stranci postali nekako naši. Nema cenzure u novinama koje pišu samo o sniženjima u samoposlugama. Potrošačka idila, ideal novinarstva, samo lepe vesti. KOMŠIJSKE NOVINE.
Borba protiv bele kuge, biće seksa za novaka! Siguran sezonski kres!
MABY BABY – pred Novu godinu.
Ipak, klasična sredstva za potenciju više ne funkcionišu, potrebna nam je jača doza sa dužim delovanjem. FORTE, FORTE, FORTE – JOŠ JAČA AFRIČKA ŠLJIVA. Uzjahala letećeg nosoroga!
Za seks je potrebna jača hrana, iako je sezona posta. Lanci samoposluga nadmeću se slikama i cenama. NAŠE MESO – mesište u svim samoposlugama i svim pojavnim oblicima, uključujući mesara roštiljdžiju, patriotu, vojvođanskog separatistu, sa montiranim gostima. SAMO KOD VAS KUPUJEM.
Ako na kraju godine ipak budete malo depresivni, a ne pomognu ni seks ni klopa, ipak imamo rešenje. Samo bolesti imaju ime i prezime, skoro kao zdravstveni karton iz „Laze Lazarevića“. SONJA ŠELIĆ, SAMOHRANA MAJKA. Dijagnoza depresije na izvol’te. Samohrana majka na tabletama, ali prirodnim.
Između filmskih žurnala o sigurnoj budućnosti i šarenih reklama o našoj turobnoj svakodnevici nalazimo se na početku nove etape na putu ka Evropi. Hoćemo li imati dovoljno snage da stignemo gde smo pošli?
