Ministarka Rašeta, njen muž, svekar, bratučedi, taman su nam postali dosadni sa njihovim kreditima, firmama, kućama, ovcama i noćnim klubom, kad se jednoj građanki otkači ruka. Sam Bog poslal! Već umorna javnost dobila je novu dozu adrenalina. Lisica i ždral beležili su ono što su čuli u okruženju, potom je lisica nazvala jednog profesora psihologije a ždral stručnjaka za etiku kako bi mozaik o nemilom događaju dobio na stručnosti i nepristrasnosti.
&
Jeste čuli da je Kandićka ošamarila izbeglicu? Došla, molim vas, na skup izbeglica, jedan starac joj prišao i zatražio autogram, a ona ti njega po labrnji, ovo ti je, kaže, za sve Albance koje si zlostavljao tokom svog kako vidim dugog i predugog života! Počela bila još da mrsi nešto o srpskoj krivici, ali su joj dobri ljudi za njeno dobro zapušili usta: „Nemojte, Nataša, dosta je što ste ga ošamarili, hvala što ste došli na naš skup, cenimo to, ali bi bilo dobro da se i vi malo odmorite.“
&
Držala sam stranu Kandićki sve dok nisam videla njeno pismo Mihailoviću. Bila je u manjini, možda i sama samcijata, bila je vređana, gurana pa možda i udarana, histerija se može prekinuti ako toga ko je pohisterisao ošamarite, drugo, masu koja se osilila trebalo je nečim i iznenaditi. Žena nema telohranitelje, žandarmerije očito nije bilo u blizini, ali, ali… Stekla sam utisak da na skup nije pošla čista srca, otišla sam, kaže, da vidim „patriotske snage iz svojih redova i da vidim raspoloženje Srba sa Kosova“, pa znaš šta, ako si humanitarac i ako ideš na Međunarodni dan nestalih, kad već postoji i takav jeziv praznik, nemoj biti sarkastičan. Krenula je kao antropolog među urođenike, u čisto kognitivne svrhe, e pa, shvatila je kakvo je raspoloženje uzorka, a i uzorak je shvatio kakvo je njeno raspoloženje.
&
Jesi video na televiziju kako je Kandićka zavalila šamarčinu nekom matorcu koji joj je valjda nešto prikenjavao pošto je bio u većini? Prekršajno će da odgovara, ona, naravno, matori je valjda na VMA, ma znaš Kandićku, ona što ima Fond za kao humanitarno pravo, odande stalno baje nešto protiv Srba, ima da odleži bar mesec dana, ako je Tijanić dobio dve nedelje što je ušao u klinč sa onim palmolivom koji je ipak baja, u snazi je i on, ovu, sine, ima da oderu!
&
Samo sam čekao kad će Kandićka da pređe sa reči na dela! Kad neko toliko zamrzi svoj narod i stalno mu odnekud iščeprkava neku krivicu, i gde treba i gde ne treba, reči i saopštenja će mu kad-tad postati nedovoljni i, evo ti, udarila je bespomoćnog starca, mislim možda i nije bio bespomoćan, možda nije tako ni star, može biti da je baš neki napadan lik koji se na nju ostrvio jer je bio svoj među svojima, ona je ipak došla tamo kao neko ko je kontraindikovan. Šta ja znam, ja se držim kao policija na uviđaju posle saobraćajke: kriv je onaj ko je udario u tuđe vozilo! Treba znati kompletnu situaciju? Niti je znam niti hoću da se udubljujem: vi ste, gospodine, dobili preko nosa, ne krvarite, znate ko ste, koji je danas datum, znate da ste u Beogradu, kao izbeglica, doduše, ali u prestonici, odlično, vi ste, aha, da vidimo: Kandić Natalija, Nataša vam pravo ime, dobro… Matorog na kućnu negu, mada je njegova kuća dole, a ovde živi on samo zna kako, a Kandićku zna se! Koliki je po novom maksimalan pritvor, tri nedelje, dva meseca, evo ti ćelija, saberi se dok te ne izvedemo pred sudiju za prekršaje.
&
Svako društvo, pa i naše, ima potrebu za stereotipima i za jednostavnošću, to znači i za krajnostima. Ova zajednica ostala je takoreći bez morala, jedna od preostalih da ne kažem zaostalih vrednosti jeste patritotizam, javnost bi da zna ko su najveći rodoljubi (zna se ko čini umerenu ili razmerno indiferentnu većinu), ali joj je nužan i drugi ekstrem – ko su najgori rodoljupci, ko su ti koji izdaju ono što svima treba da bude sveto? Dakle, ako na jednom polu imate mog uvaženog kolegu Čavoškog, kao predstavnika prosvećenog patriotizma, potreban je neko ko će mu biti antipod. To je – pogađate ko. U politički život krenete kao entuzijasta, kao amater, i ne primetite kako je vaše humanitarstvo preraslo u pozvanje pa i u profesiju. I oni koji su tolerisali ono što je predsednica Fonda u vreme rata radila i govorila danas smatraju da smo se mi popravili a da nas ona šiba vazda istim korbačem.
Lista vrednosti menja se burnije nego kursna lista koju imamo nakačenu u svakoj pošti: krađa je bila i greh i prekršaj, od Biblije preko običajnog prava do pozitivnog prava diljem planete, a mi svaki drugi dan slušamo ovakve vesti: „Praveći se da u pograničnim područjima kradu drva, grupe Albanaca izviđaju teren u svrhu terorističkih akcija!“, dakle, krađa je postala nešto kao dobar dan, kao odličan izgovor za malo veću nepodopštinu, dobar dan, mi smo vaše drvokradice, ha, ha, ha…
&
U Novom Sadu pretukli dva Roma, u svim medijima „Romi sve češća meta napada“, a ovi imaju neka šiptarska i muslimanska prezimena! Za Rome je karakteristično da uzimaju prezimena iz sredine u kojoj žive, ne, ovi su terali po svome, sad im je đavo kriv. Šta hoću da ti kažem, pa da napad nije rasistički! Romi koji se prezivaju Nikolić i Jovanović nisu zlostavljani, čak i da su se prezivali Juhas ili Petefi ne bi izazvali mladež da se lati bejzbol palica i lopata. Tolika halabuka oko dva Roma, a što je Srbin usred Beograda dobio šamar, o tome nigde ni reči, žalimo uvek nekog drugog! I malo su nam bila ta dvojica izudaranih, novosadski mediji dometnuli su još jednog tobože pretučenog dvanaestogodišnjaka, sam predsednik udruženja Roma morao je to da demantuje: svi dvanaestogodišnji Romi osećaju se dobro, juče su krenuli u šesti razred.
