Pre nego što obrazložim uverenje da je već famozno pismo 105 nastavnika beogradskog Filozofskog fakulteta potencijalno prekretnički događaj, hajde da se malo vratimo u 2012. godinu. Šta nas čeka tamo? Aleksandar Vučić osvaja i preuzima Srbiju, koristeći beslovesnog Nikolić Tomislava kao trojanskog konja, i zauzima je u osnovi lako, bez značajnijeg otpora, bez ispaljenog metka (figurativno govoreći). Doduše, među onima koji su smatrani – s manje ili više razloga i prava – intelektualnim kremom ove zemlje nije bilo mnogo onih koji su ga dočekali cvećem i fanfarama, ali je još manje bilo onih koji su se, gledajući ga kako napreduje kroz Srbiju kao kroz puter, tj. kao Vermaht kroz Pariz (videti kod Sartra), spremali „u partizane“. Većina je, dakle, bila ravnodušna, indiferentna, laka i naredna svemu što dođe, da li iz fatalizma, konformizma, ili zato što je proizvela ili kupila priču da je ionako svejedno kako se zove već tamo neki „ić“ na vrhu, ako nije čak i bolje da dotadašnji „ić“, od kojeg su i dobronamerni bili pomalo umorni, bude zamenjen nekim novim „ićem“, kakav je da je, neće valjda biti neki jako problematičan „ić“, nismo li s takvim „ićima“ završili još petog oktobra 2000, poslavši poslednjeg od te vrste, izvesnog Milošev-Ića, u penziju pa u zatvor?
Osim što Ić s prefiksom Vuč uopšte nije bio „novi“, bio je čak mnogo „stariji“ od ne-novih koji su dosadili našoj probirljivoj eliti; i što se o tom Vuč-Iću odavno odlično znalo sve što je bilo važno da se zna, baš kao i o celoj njegovoj bratiji i kompaseriji. Sva njihova prošlost, ali i sadašnjost, signalizovali su jedno: da su ti ljudi javna opasnost najvišeg reda. Suočeni s takvom društvenom pogibelji, intelektualci kao čuvari javnog interesa morali bi da dignu uzbunu. Jer, ono pred čime je Srbija stajala te 2012. nije bilo tek to da neki Tad-Ić izgubi vlast, a da je neki Vuč-Ić osvoji, a da sve drugo ostane manje-više isto, uz izvesne neizbežne stilske razlike. Tu u igri nije bio ni pojedinac ni politička stranka: u pitanju je bila sudbina petooktobarske republike, jedine vredne tekovine otužnog srpskog postkomunizma. Vučić je tu dvanaestogodišnju krhku, ali dragocenu tvorevinu odstrelio, ali sahranila ju je suštinski pasivnost i ravnodušnost onih koji su imali najviše dobrih razloga da je brane.
Od tada do danas, Vučić je mrvio i atomizovao svaki stvarni, ili samo mogući, potencijalni otpor. Formalnu, stranačku opoziciju razorio je nesmiljeno, a pre svega njeno srce (Demokratsku stranku), uz presudnu pomoć svesnih i nesvesnih kolaboranata: kad im je jednom prošla i ukorenila se zaumna priča da akteri petooktobarske republike treba da se izvinjavaju što su uopšte bili na vlasti (prethodno s nje oteravši secikese i ubice iz devedesetih, danas srećno povampirene) i što na vlasti nisu bili savršeni, kad su krenuli da jedni drugima mere i utvrđuju „odgovornost“, umesto da se udruženi bore protiv javne opasnosti koja je iznova prekrila Srbiju, dalje je sve bilo lako. Medijima je kičma slomljena takođe bez značajnijeg otpora. Akademska zajednica je pasivizovana, marginalizovana, infantilizovana, a onda joj je benevolentno dopušteno da se igra negde u zakutku, pod uslovom da se mnogo ne pača u poslove odraslih. I ova se bogme držala dogovora, s izuzetkom retkih „nemogućih“ pojedinaca, ali ovi sami za sebe nisu mogli biti opasni, ma koliko da su iritantno čačkali po hipersenzibilnoj sujeti vladarevoj. Rekoh već: mrvljenje otpora, atomizacija ili izolovanje onih retkih koji se ne daju ni zastrašiti ni kupiti ni ućutkati, to je bila tehnika osvajanja i zadržavanja Srbije u pokornosti ili barem pasivnosti, i funkcionisala je besprekorno.
Dobro. Šta se menja s pismom-proglasom sto i petoro nastavnika Filozofskog fakulteta (za kojim je usledila slična akcija profesora Fakulteta političkih nauka, a verovatno će tim putem i neki drugi)? Sve što tu stoji jeste tačno, ali nije da je baš neko senzacionalno naučno otkriće: ko je hteo, znao je to i ranije, i govorio je o tome. Izuzetna „dodata“ vrednost ovog čina je u njemu samom, odnosno u društvenom signalu ili indikatoru koji se njime odašilje u etar nad Srbijom. I nemojte misliti da ga ljudi neće čuti i bar u osnovnom razumeti, ma koliko da im ološ veze ometa…
Ono što se menja je slika otpora: umesto gotovo ekscentričnog izuzetka, on polako postaje nova normalnost, nešto što ne samo da se „sme i može“, nego što niko ko drži do sebe neće propustiti da stavi na rever. Jer, sve dok se javni otpor svodi na ove ili one istaknute pojedince (ionako mahom odavno markirane kao nepodobne, nepouzdane, antiprotivne…), te s druge strane na one koji u suprotstavljanju vlasti imaju neposredan interes (formalna opozicija), stvari su pod kontrolom, i poredak je čvrst kao (Blek) stena. Fortuna (što bi rekli sportski komentatori) menja stranu onda kada u slojevima iz kojih se regrutuju javni autoriteti i opinion mejkeri srednje klase izostanak otpora postane „čudnije“ ponašanje i stav nego sam otpor. Ali, zar smo mi već tamo? Nije li ovo samo jedan fakultet, ili dva, samo jednog univerziteta? Da, naravno, ali upravo sa tih adresa obično sve počinje. Objava ovog pisma je objava tog Početka. Putovanje koje odande sledi može biti dugo i teško, ali se putuje samo napred.
