Ima nečega u naravi demokratije što je čini do intimnosti kompatibilnom s tzv. javnim interesom; demokratski entuzijasti će reći da je to prirodno i normalno, ali da li je? Jer, s druge strane, nije da nije istina i ono što je rekao Vinston Čerčil: da je najjači argument protiv demokratije petominutni razgovor s tzv. prosečnim biračem… Drugim rečima, poredak u kojem glas genija i glas budale načelno podjednako vrede mora da ima neku fundamentalnu konstrukcionu grešku. U čemu je onda stvar, tj. zašto iole zrele demokratije vrlo retko propadaju, politički ili ekonomski? Tu opet prizivamo Čerčila i njegovu još čuveniju reč i misao da je demokratija najgori mogući poredak – osim svih ostalih.
E sad, kad smo već uzaptili Čerčila za potrebe ove kolumne, biće najracionalnije da još malo ostanemo u Engleskoj.
Gradonačelnik Londona Sadik Kan ovih je dana u žiži zbog jednog ekstenzivnog čina u okviru svojih, prilično širokih, gradonačelničkih ovlašćenja. Kan je, naime, stavio veto na već takoreći „gotovu“ izgradnju neke monumentalno preogromne i monumentalno preružne građevine zvane Tulip (Tulipan), gigamegasoliterčine koja je trebalo da bude posađena skoro na samoj obali Temze, u Sitiju, blizu londonskog Tauera, i koja bi svojim dimenzijama i oblikom potpuno promenila krajolik i „izdominirala“ nad okolnim, u svakom smislu kud i kamo vrednijim građevinama, te bi samim tim, dakako, trajno narušila bitan deo londonskog skajlajna. U trista metara visokog kingkongovski grozomornog Tulipana su investirane ogromne pare i još ogromnija očekivanja budućih profita, dakle, tu se steklo more kojekakvih finansijskih i drugih Visokih Interesa, ali Kan je bio neumoljiv: briga za javni interes i za dugoročnu dobrobit većine građana Londona, te uostalom i odgovornost za obličje imperijalnog velegrada koje je zatekao i koje će ostaviti svojim naslednicima, dalo mu je mandat da interveniše i stopira gradnju Nakaze pre nego što za sve postane prekasno.
Elem, ako vas neko pita zašto je London istinski Velegrad, da mu znate kas’ti: zato što živi i radi i misli (i glasa) kao istinska metropola, zato što je tri četvrtine njegovih ljudi glasalo protiv Bregzita, i zato što u njemu neko ko se zove Sadik Kan može da dobije neposredne izbore…
Pa dobro, ipak je to jedna Britanija, daleko smo mi od njenih demokratskih standarda čak i sada, kada je štošta u toj britanskoj demokratiji u strahovitoj krizi… Idemo zato mnogo bliže, u susednu Hrvatsku. Gradonačelnik Zagreba Milan Bandić je neka vrsta antipoda Sadiku Kanu, tako da nije neko iznenađenje da se on pojavljuje ne kao zaštitnik javnog interesa nego, naprotiv, kao pokrovitelj i graditelj šume tamošnjih Tulipana koje bi nakarikali na obalu Save kod Hipodroma, trajno unakazivši zagrebački horizont i podelivši grad nekom vrstom visokog zida. Međutim, šta? Iz nekih nadležnih tela državne uprave tom su projektu stavljene takve administrativne zapreke da je veliko pitanje hoće li naposletku od toga išta biti.
E sad, Hrvatska nije baš neka uzorna demokratija, još manje država u kojoj je korupcija neprijatni izuzetak, i sasvim je moguće da ni motivi tamošnjih sprečavatelja Bandićevog divljanja nisu baš tako nobl kao oni Kanovi nego su više utukovanje političkom suparniku, ali opet, ishod ostaje isti: Beograda na vodi na zagrebački način, sada je sasvim moguće, naposletku neće ni biti.
Hrvatska, rekosmo već, nije demokratija za ponos, ali u njoj ipak postoji podela vlasti, ozbiljan interesni i stranački pluralizam, i svakako neizvesnost kretanja političkih tokova već u sasvim skoroj budućnosti, recimo na sledećim izborima – državnim koliko i zagrebačkim. Svi ovi faktori u zbiru ipak bar delimično ograničavaju mogućnosti odviše drastičnog i brutalnog ruganja javnom interesu.
Naposletku, evo nas u Srbiji, u Beogradu. Projekat Beograd na vodi, sa sve nekakvim groteskno i preružno preogromnim Krastavcem (bilo je i lascivnijih asocijacija) koji bi trebalo da izdominira nad BNV, a koji ionako izdominirava nad Beogradom kao neka vrsta proždrljivog parazita koji izjeda svog sve nemoćnijeg domaćina, postao je moguć tek negde 2014, kada je nova, ohlokratska antielita zaposela sve ključne političke, finansijske, ekonomske, društvene i medijske tokove, kada je zavladala na svim nivoima i de facto u potpunosti onemogućila bilo kakav otpor, to jest svela ga na po sebe sasvim bezopasno zanovetanje šačice nadobudnika. Zato je, u sklopu te demontaže, Beograd prvo izgubio gradonačelnika, konkretnog, s imenom i prezimenom, a onda je lišen i gradonačelnika kao takvog, umesto kojeg su instalirani animirani likovi koji po svoj prilici uopšte ne postoje u stvarnom životu („Mali“, „Vesić“…), da bi stvar uvrhunila u rukopoloženju onog nekog lika (Čičičić?) kojem niko ni ne zna ime, da figurira na tom značenjski i u svakom drugom smislu ispražnjenom i anihiliranom mestu.
Ali, zašto je to uopšte bilo važno, naročito u kontekstu ionako na(ra)stajuće diktature i samovolje jednog čoveka? Zato što ima neke posebne simboličke težine u tom poslu i položaju gradonačelnika, naročito glavnog grada: čak i u jednopartijskom socijalizmu, gradonačelnik nije bio sivi anonimus nego politički i javni personality sa manje ili više autonomnom težinom. A njegov jedini istinski posao je da brani javni interes od svakoga ko bi ga ugrozio, a naročito od najbogatijih i najmoćnijih – od onih drugih javni interes može i sam da se odbrani… Šta, međutim, radi diktatura? Izjeda sve javne institucije, i naposletku ukida čak i radnu premisu o postojanju i odbranjivosti javnog interesa. E, zato London neće dobiti Tulipan, a Beograd će dobiti… krastavac, da prostite.
