Poslednjih dana u središtu medija u Srbiji ponovo je Kosovo. Jake policijske snage, specijalne jedinice naoružane dugim cevima, obezbeđivale su taj prvi radni dan albanskih gradonačelnika, a na liniji razgraničenja su se našle i snage KFOR-a. U Zvečanu i Zubinom Potoku došlo je do sukoba KFOR-a i demonstranata, rezultat su desetine povređenih građana i vojnika KFOR-a. Albanski političari uspeli su da dovedu do sukoba između Srba i onih koje je UN odredio da ih na Kosovu štite. U ovom trenutku budućnost izgleda veoma neizvesno, jer nikome nije jasno kako su Srbi uvučeni i isprovocirani do te mere da urade nešto u korist svoje štete i od ugrožene strane postanu označeni kao izvor i akter nasilja.
Odavno smo naučili da se važnost neke teme u Srbiji lako može izmeriti njenom medijskom zastupljenošću. Kosovo je, bez dileme, takva tema. Utoliko je neshvatljivo koliko malo mi zapravo znamo o životu ljudi na Kosovu, ili tačnije koliko retko vidimo slike sa lica mesta. Umesto toga, godinama slušamo o pregovorima, ponašanju policije, ugroženim građanima, njihovim pravima, ali uvek kroz komentare i interpretaciju. Slike i priče iz “prve ruke” direktno, sa lica mesta, gledamo veoma retko.
Kako je onda ogromnoj većini medija u Srbiji potpuno promakla nesreća koja se danima valjala “iza brda”. Jedno od objašnjenja je zaokupljenost masovnim ubistvima u Srbiji, posle kojih su usledili protesti građana, opozicije i konačno veliki miting Aleksandra Vučića. Na ovaj miting stigle su pristalice sa Kosova, neki od njih i pešice, neki albanskim autobusima, što su mediji pratili danima. Nažalost, tokom mitinga je počelo preuzimanje opština na severu Kosova. Kako je moguće da su policija, vojska, BIA i ostale nadležne institucije bezbednosti potpuno podbacile, jer nisu bile spremne za potencijalni sukob. Na mitingu Aleksandra Vučića su čak snimljeni ljudi sa kišobranima sa znakom BIA, a ne verujem da je to suvenir koji se kupuje na pijaci. Očigledno je pažnja bila usmerena na građane i opoziciju, a manje na realnu pretnju za naše sunarodnike na Kosovu. Ovo je samo dodatak zahtevima za smenu odgovornih u ovim institucijama. Tek posle sukoba proglašeno je stanje pojačane borbene gotovosti.
Za sve to vreme, samo na dve televizije smo imali izveštaje dopisnika sa lica mesta. Andrija Igić se javljao za RTS, koji je veoma redukovano izveštavao o sukobima građana i KFOR-a. U ponedeljak, kada su okršaji ispred zgrada opština bili najžešći, obraz profesije osvetlala je dopisnica EURONEWS-a Srbija Anđelka Ćup. Ona je gotovo celog dana, uz live stream agencije AP, bila jedini pouzdan i relevantan izvor informacija o događajima na Kosovu. Moram reći da to nije prvi put, jer je reč o stručnoj, predanoj i profesionalnoj osobi koja se po pravilu uvek nalazila u samom centru veoma dramatičnih događaja. Umesto interpretacije i komentara, ona je u ponedeljak donela sliku uživo ispred kordona KFOR-a. Tako je bilo svojevremeno i tokom akcije kosovske carine i istakanja vina iz vinarije u Velikoj Hoči, ili sa barikada u mestu Rudare. Uvek smo dobili jasno objašnjenje konteksta, a ostalo se moglo odlično zaključiti iz slike i priloga koje je poslala. Kako je moguće da se po ko zna koji put, od gomile medija u Srbiji, priča i slika sa Kosova svedu na par dopisnika?
Razumljivo je da se opstrukcije pojave sa albanske strane. Ometao se signal Telekoma, bilo je tu guranja, tehnička opremljenost je otežana, ali se pokazalo da se tokom godina stiče poverenje i kod albanskih sagovornika. Mnogo teže mi je da razumem manjak interesovanja medija iz Srbije. Na primer, proteklog vikenda održan je drugi krug predsedničkih izbora u Turskoj. Okej, može se reći da je Balkan i danas prostor interesa Turske, ali primetio sam da je Happy televizija, kao i mnoge druge, imala izveštače iz te zemlje. Nemojte mi reći da ste, osim dnevne doze ruske ratne propagande, imali potrebu da na Happy televiziji saznate sudbinu Erdogana ili njegovih oponenata.
Imamo li onda bilo kakvo logično objašnjenje za ovo upadljivo odsustvo medijske pažnje, dok ne zapuca i situacija od nulte informisanosti stigne do granice ratnog sukoba?
Jedino što mogu da pretpostavim jeste potreba da slika i ton sa Kosova budu pod monopolom vlasti. Ako vratite film, Vučić je jedini akter i svedok pregovora, ali i jedini tumač događaja. Već decenijama o Kosovu može da postoji samo zvanična verzija koju su izlagali samo oni na vlasti, od Slobodana Miloševića do danas. Ta medijska podeljenost, jer tek nemamo pojma šta misli i govori ona “druga” strana, dovela je do postojanja samo jedne, ekskluzivne istine.
Pitanje je da li je ovako žestok sukob lokalnih Srba sa snagama KFOR-a mogao da se izbegne, i koga ti Srbi danas slušaju. Da li su, recimo, jedan albanski poslanik i albanski predsednik opštine zarobljeni i opkoljeni u zgradi opštine zaista tolika pretnja, vredna sukoba sa KFOR-om? Da bizarnost bude veća, u tom Zubinom Potoku albanski poslanik se zove Salji Zuba. Druga teška asocijacija su Srbi sa maskama pred kordonom, kršni momci koji bez straha skaču na oklopljene policajce. Takve slike viđali smo kada je zapaljen prelaz na Jarinju, pa se mnogo godina kasnije ispostavilo da to baš i nije bilo spontano. Gledamo li mi to opet neki rijaliti koji režiraju sa različitih strana?
