Prvu polovinu života provela sam u Srbiji, a više od dve decenije živim u Izraelu. Kako imam državljanstvo obe zemlje, neminovno pravim poređenja. Uočavam sličnosti, a još više različitosti.
I Srbija i Izrael su tokom istorije prolazili kroz mnogbrojne ratove i političke lomove. Davni događaji i dan danas, u velikoj meri, definišu obe zemlje. Često čujemo da je Kosovo srpski Jerusalim. Ali nije.
Srbija je zemlja koja ima daleko dužu držvnu tradiciju i korene, bilo kao samostalna ili u okviru federacije. Često se govori o patriotizmu i ljubavi prema zemlji iz koje smo potekli. Različiti istorijski i politički tokovi doveli su do toga da su se Srbi, što dobrovoljno, što silom, iseljavali sa Kosova, zemlje koja se smatra kolevkom Srbije. Tokom poslednjih stotinak godina nekada većinsko stanovništvo postalo je manjina. Srbi koji su napustili svoje domove nemaju nameru da se ikada vrate na Kosovo, ni oni koji žive u Srbiji, ni oni koji su otišli u inostranstvu.
Upoređujući Jerusalim i Kosovo konstatujem da se Jevreji kontinuirano sele u pustinjska naselja u okolini Jerusalima u veri da tamo treba da se živi, uprkos drugačijim političkim odlukama na međunarodnom i lokalnom nivou. I pored neprekidnih višedecenijskih terorističkih napada ili pretnji, u najvećem broju religiozni Jevreji smatraju da je njihovo postojanje na toj zemlji zapravo misija i ne dozvoljavaju da ih strah ili politika u tome spreče.
Srbi slično osećaju i misle o Kosovu, ali se ponašaju drugačije. Mnogi Srbi su tokom dvadesetog veka prodali svoja imanja i kuće lokalnom albanskom stanovništvu. Napustili su svoja ognjišta sopstvenom voljom, seleći se, vođeni željom za boljim životom, najćešće u prestonicu Srbije. Jevreji su činili upravo suprotno. Prodavali su svoje kuće u gradovima i odlazilii na nenaseljena područja, vodeći se Biblijom. Mnogi američki Jevreji koji se useljavaju u Izrael dolaze da žive upravo tu, na politički nerešenoj teritoriji koju smatraju zemljom svojih predaka. To isto misle i Palestinci, a budućnost će pokazati ko će opstati u svojoj misiji.
Poznato je da su se u istoriji granice zemalja menjale, nestajale i ponovo nastajale. Kao i države. Jevreji veruju da živeti na prostoru koji im je Biblija odredila nema cenu, čak i ako je ta cena život. Znajući šta im je zadatak u ovozemaljskom životu, spremni su da trpe sve.
Suprotno tome, većina srpskog stanovništva želi da se bori za svoje korene i istoriju, ali nije spremna da žrtvuje sebe i svoje porodice, iako su podjednako glasni i rečiti kao i Jevreji: “Ne damo našu zemlju!” ili “Borićemo se do poslednje kapi krvi”. Svi znamo da same reči ne znače mnogo. Parole možemo da negujemo u parlamentu, novinama ili knjigama. U realnom životu, granice i zemlja čuvaju se demografskom politikom i odlukom da se zemlja kontinuirano naseljava, a ne stihijski napušta. Svi govorimo da Kosovo ne smemo da damo, ali pored retorike i ljubavi prema istoriji imamo malo toga – ni ljude koji su spremni da se nasele na Kosovu, niti vojsku koja bi ih tamo branila. Zato Kosovo nije srpski Jerusalim.
U Izraelu svaki mladi čovek koji napuni 18 godina ide na obavezno služenje vojnog roka – mladići na tri, a devojke na dve godine. Vojnici postoje da, ako je potrebno, odbrane svoju državu. Drugu nemaju.
Autorka je sociološkinja i živi u Izraelu
Čitajte dnevne vesti, analize, komentare i intervjue na www.vreme.com
