U „Ekonomskoj politici“ sam kasnih sedamdesetih prepričavao statističke izveštaje o planovima i postignućima u poljoprivredi. Nije mala stvar. Šta ako sam pogrešio koju nulu, ako sam decimalni zarez pomerio gde mu mesto nije?! Ratari su pšenicom zasejali toliko i toliko hektara čime su ispunili toliko i toliko procenata onoga što je Ministarstvo poljoprivrede planiralo, a to sve netačno! Kome će moja redakcija sve morati da se izvinjava kad moja aljkavost (koja može mirisati i na sabotažu) bude izbila na videlo: „U prošlom broju EP je usled nemara našeg doista mladog saradnika došlo do greške iz koje bi se moglo zaključiti da individualni poljoprivredni proizvođači pet para ne daju za ono što resorno ministarstvo za opšte dobro planira. Uredništvo će prema počiniocu smesta preduzeti zakonske mere i korake, a izvinjava se: Ministarstvu poljoprivrede SFRJ, Privrednoj komori Jugoslavije, gde je podatke dobio, poljoprivrednim kombinatima, zadrugama, naprednim kooperantima, Saveznom zavodu za statistiku čiji su podaci izvitopereni i takoreći izvrgnuti ruglu (a kojim su rukovodili sin mog urednika i moj drug iz gimnazije, oni me jedini nisu teretili), te domaćim i stranim čitaocima koji su od EP s pravom očekivali ako ne celu istinu o nekom fenomenu, jer je to na današnjem stupnju razvoja proizvodnih snaga i proizvodnih odnosa nemoguće, a ono tačnost u pogledu svega što je u našem socijalističkom razvoju merljivo.“
Nisi u ono doba imao kopiju rukopisa koji si u četvrtak uveče iz redakcijske mašine izvukao i odneo punonadežno na urednički sto – do ponedeljka u podne nisi znao šta si napisao. Vikend je za mene bivao mora, kao da si uplatio sa porodicom tri dana na Kopaoniku i tamo sve vreme razmišljao jesi li ugasio ringlu…
Naporedo sa raspadom zemlje raspala se i moja poljoprivredna rubrika (koju mi je neko namerno dodelio: u Beograd si utekao od zemljoradnje i stočarstva za koje imaš sve uslove, e, nećeš ovde da stasaš u monetarnog stručnjaka, ima da te vratimo na strnjiku! nema veze, bilo pa prošlo), opsadu Dubrovnika za koji bejah emotivno i komercijalno vezan propratio sam tekstom za koji nisam od Generalštaba očekivao ništa dobro (jedan novinar dobio od vojske stan!), JNA je imala preča posla nego da čita moju rubriku, pa sam se zamerio u to doba slavnom televizijskom posleniku koji beše snimao i pred kamerama isleđivao ratne zarobljenike, ni tu nisam dobio po nosu, ali je urednik kome sam predao tekst o Miloševiću i njegovoj kući rekao da nije trenutak, pa sam taj tekst doneo pešice u „Vreme“ – ostalo je istorija, tak se veli?
Kako su mi tekstovi dobijali na osionosti sve sam manje strepio da će me neko od junaka tužiti, nisam o sudu uopšte razmišljao kad, gle, sad hvatam sebe kako bih da tužim te ovog te onog: poznati novinar dobio milionsku odštetu za zaista pasju klevetu, slavnom žurnalisti klevetnik taj i taj na rate će, jer drukčije ne može, isplatiti milijardu i po dinara, rađa se novi Beba Popović etc. Da. Malo je falilo da tim advokata jedne građanke kojoj sam se popeo na glavu sroči protivu mene kolektivnu tužbu: eto ti, nisi pogrešio ni sa jednom brojkom, a ipak ćeš na sud! Zaćutao sam, u strahu pred novčanim gubitkom, ali i postiđen što sam pišući prečesto o istom bio dosadan, pa opet sam povodom prve pretiljine trijumfalističke izjave o poplašenom meni na 1000 m nadmorske visine u mukotrpno svitanje napisao ove herojske retke: „Pet sati je. Spava Zlatibor, pesma među planinama, spava Gordana Pop Lazić, pesma među radikalima, spava istoričar Predrag Marković koji se ušeprtljao u ‘Utisku nedelje’, spava (ovo samo pretpostavljam, ne bih baš mogao da dokažem na sudu) Sonja Liht koja me je opisala kao opsesivnog lažova ućutkanog njenom pretnjom da će me tužiti, spava tim mojih advokata koji će mi kad mine Dan državnosti objasniti osećam li se oklevetanim toliko da tužim Sonju Liht, spava Neznani junak, zadovoljan što je Boris Tadić posetio njegov grob i što nije otišao u Orašac nad kojim, kao kod Šagala, preko drvenih krovova neodustajno koračaju Koštunica i Radoš Ljušić (…), budni smo samo ja i portir u ‘Prezidentu’ koji mi je dao modem da dnevnik pošaljem u Beograd, bunu među gradovima.“
Sve se završilo ne treba bolje, ali posle tog ispada prelomnog nedogođenog događaja postadoh ja preosetljiv na ono što drugi o meni govore. Jedan medijski pregalac mi je u telefonskom razgovoru rekao: „Ljudi se pitaju koliko te Čeda plaća“, razgovor bog te pita je li presretnut, je li još dostupan, bi li sud to shvatio kao uvredu, mada nema nikog pozvanijeg ni stručnijeg od mene da kaže jesam li bio uvređen, pre nekoliko dana me jedan čitalac uteruje u laž, ja napisao kako me je pre više godina ispred Novog groblja zagradila crna limuzina sa tablicama NJKV, a čitalac ni pet ni šest: ovaj tekst vrvi od neistina, nikad prestolonaslednik nije imao takve tablice nego BG, kao i ostali žitelji prestonice…
Ja brinem samo da mi stil ne bude rđav, a sve u tekstu „Kako sam služio srpskog kralja“ (Blic, 5. XII) istina je, jedino između mene i prestolonaslednika ni u kome slučaju ne bi bilo reči, i da sam morao čekati NJKV bi se izvinilo, a ja bih kazao: „Nema veze, Vaše veličanstvo, vraćao sam se dvaput na grobno mesto da doplačem…“, idemo dalje, nadzornik slavnog sajta opisuje me kao dr Džekila i mister Hajda (nemam ništa protiv), ali piše i „rab nebožiji Ljubomir“, čime me izopštava iz hrišćanskog sveta, a možda i čovečanstva! Otkud on to zna, neka Svevišnji pod zakletvom posvedoči da mu ne pripadam, a ako poput Uroša Šuvakovića odbije da svedoči, šta mu ja mogu (tj. nadzorniku). Neka plati!
