Preko puta Bajlonijeve pijace građanka srednje životne dobi, pripadnica naroda koji nema vlastitu državu ni crkvu, prosi: „Neka ti Bog pomogne…“ Hm, imam para, jutros sam bio u banci gde je sred buketa portira stajala baš lepa devojka, izvolite, šta želite, kako šta, da podignem novac, a, tako, izvolite ovuda… Je li ovo nova koreografija vovedenija, pitam, ne, sad je nedelja štednje, tako, meni je svaka nedelja nedelja štednje i odricanja, uglavnom usporim ja nadomak Bajlonija hvatajuć se za džep te mati iz prve rečenice nastavi svoj već malaksajući blagoslov: „Neka Bog da zdravlje tebi i tvojima…“
Trogodišnji njezin sin na korak od mene, sa igračkom u vidu belog jagnjeta, jednostavno zapišta „daj!“, tako je, dečače, in medias res, situacija ti je poznata, dam mu banknotu odgovarajuću mom društvenom položaju i mome kršćanskome odgoju, odu mati i sin prvom naišavšom dvojkom, na stanici ostade pozhilaia građanka koja je hladno propustila priliku da joj Bog pomogne i koja prosjakinju još ne stigavšu do prvog ćoška udari da ogovara, a publika joj gologlavi penzioner u pletenim nekoć belim sandalama i mantilu kome fali girtl za istaći struk i zaštititi bubrege od košave: „Mlada žena, prosi, a može konju rep da iščupa… “
Ne kaže se konju nego volu, što je isto besmisleno i odvratno, ali neka je i o konjskom repu reč, tome nalazištu struna za gudalo, ko nudi takav posao?! Vi prvi ne biste toj Romkinji dali da vam trese tepihe, da vam obriše prozore, osim kad biste imali kamere koje pokrivaju ceo vaš cenj. stan! Primili biste je u kuću pod uslovom da je na izlasku mašinski pregledate, kao oni na aerodromu, a na ulasku da je podvrgnete detektoru vašaka…
Htedoh da citiram predsednikovu misao „nije dobro kad se teško živi“, ali zar nisam ja sad pa prestrog prema sunarodnici? Zar nije nju i njenu penziju imao u vidu g. Tadić kad je siromaštvo podvrgao državničkoj kritici? Jeste! Gospođa ne može prosjakinji da udeli ni deset dinara, ne može da je unajmi za peglanje veša, zato joj i jeste prijatnije da ponavlja kako je Romkinja snažna, mlada i lenja, toliki konji čeznu da im budu počupani repovi, za šta bi vlasnici ergela odrešili kesu, a proleteri se iskvarili i izbezobrazili! Penzionerka ostaje tvrda srca naspram sugrađanke koja o penziji i ne razmišlja, neće ona za tu blagodat prikupiti godine staža, verovatno ni života. Što će reći da sirotinju istinski može požaliti tek neko ko je dobrostojeć, kao na primer predsednik Republike, čija rodbina kako baš od njega doznajemo isto oskudeva. To samoj svojti dakako nije prijatno, ali nama kao društvu ide na ruku: vođa postaje nešto poput pesnika koga sve rane roda njegovoga bole.
&
Rembo negde piše o sebi kako je bivao toliko pijan da ga prolaznici na ulici nisu uopšte primećivali, meni se to desilo treznom i ne na trotoaru nego u kafiću na uglu neću ipak reći koje i koje ulice. Sednem za sto koji su upravo napustila trojica mojih savremenika, ima još tri stola, konobarica ulazi, donosi jednom društvu turu pića, sa stola u međuvremenu napuštenog odnosi pepeljare i rabljeno posuđe, neka je, oslobađa prostor za nove posetioce, ja sam ionako seo, za mene nije nikad kasno…
Dođe tako kelnerica (da li se uopšte tako zovu pripadnice tog časnog zanimanja: radim u kafiću, šankerica sam, šljakam kao barmen, mislim da su im to miliji izrazi) u nekoliko navrata, nekome donese nešto, nekome naplati nešto, mene niti pozdravlja, niti krš preda mnom odnosi; mrzim kad neko vikne „alo“, „muzika“, „osoblje“, „radi li ovde neko“, te čekam, baš da vidim kad ću i po njenim merilima doći na red. Da je umesto one trojke koja beše popila dve ili ture pića ovde sedela jedna duša mislio bih da me je radenica pobrkala sa njom, kao što su Kinezi nama svi slični, a verujem i mi njima, tako su savremenoj omladini primerci posleratnog pokolenja svi jednaki, ali zar joj ličim na grupu građana?!
Nakon dvadesetak minuta obučem kaput i odem do susedne odaje gde moja nesuđena konobarica provođaše slobodno vreme divaneći sa šankericom: „Izvinite, vi niste primetli moj dolazak ni petnaestominutni boravak za onim stolom?!“ – „Nisam!“ – reče nedužno i nezačuđeno kao da sam pitao je li možda srela mog kanarinca nestalog pre tri nedelje, uh, ovo ne služi na čast ni vama ni meni, pomislio sam, ali po svom običaju nisam kazao, kao što ni gospođi nisam skrenuo pažnju da je ono o čupanju repa bedastoća koja služi da zatre u nama ono malo sućuti za malog autsajdera sa jagnjetom.
&
„Možda bih i ja da nisam predsednik bio nezadovoljan i ogorčen!“ – otelo se Borisu Tadiću pravo iz srca, ali i ovako zadovoljan i neogorčen pokušava predsednik da se seti bivšeg sebe, ne toliko dečaka koga u drvenim kolicima guraju po turskoj kaldrmi koliko sebe kao ubogog socijalističkog nastavnika, ta još se zgodi da sanja zbornicu, hodnik sa bledozelenom masnom farbom, čiviluk sa đačkm kaputima koji se na kraju prvog tromesečja suše od kiše i tonje podsećajući pomalo i na vonj kasarne, pa opet, ni u danima kad se pričalo da učitelji neće dobiti regres ili kad nije radilo grejanje, nije gubio nadu da će jednog dana o oskudici bližnjih moći da razmišlja bez gorčine i sa zadovoljstvom!
Proletos je predsednik kazao da nije dobro kad se teško živi, a šta nam sada poručuje? „Da nisam predsednik i ja bih mislio da je država i te kako pridonela da stanovništvo teško živi, što nije dobro, ali baš moj primer zar ne protivureči tome?! I u ovoj državi može se napraviti još kakva karijera, da, moj mi položaj daje krila i čini me optimističnim (kao i moju emanaciju na čelu Vlade), i bio bih teški sebičnjak kad ne bih ovu vedrinu koja je meni kao dobar dan poput pelcera dragocenog preneo i u vaše sumračne živote.“
