Svaki izbori u Srbiji iznova otvaraju temu izbornog sistema, ali gotovo nikada se ne postavlja pitanje da li je način glasanja i prebrojavanja glasova moguće unaprediti. Jer ni to se nije promenilo u poslednjih 25 godina, a u međuvremenu se dogodila tehnološka revolucija.
Mnoge zemlje koriste napredne sisteme za glasanje, ekrane na dodir i slična čuda, što jeste skuplje od papira i olovke i brojanja uz pljuvanje u prste, ali je tačnije i pravednije. Što je valjda i krajnji cilj demokratskih izbora. Ali kupovina dvadesetak i više hiljada tableta za glasanje, dva do tri po biračkom mestu, i dalje je malo verovatna, naročito ako bi se koristili jednom u dve godine, pod uslovom da se držimo sadašnjeg izbornog ritma. Dodatni problem predstavlja relativna nespremnost birača na nove tehnologije, pretpostavka je da značajan broj još nije vičan korišćenju pametnih telefona i tableta, što bi komplikovalo sam proces glasanja, možda i do besmislenosti. U nekim zemljama postoji alternativa, odnosno birač može po sopstvenoj želji da glasa na papiru ukoliko sumnja u tehnologiju ili mu je ona strana, ali bi to u Srbiji, verovatno, bio tek put za nove zloupotrebe,
Rešenje bi moglo da bude negde između i podrazumevalo bi korišćenje domaće pameti. Glasanje bi moglo da se obavlja kao i do sada, olovkom na papiru, ali bi se zato pregledanje rezultata obavljalo automatski, očitavalo bi se mobilnim telefonom. Baš kao što telefon prepoznaje bar-kodove ili lice, moguće je napraviti aplikaciju koja na biračkom listiću utvrđuje šta je birač odabrao, bez obzira na to da li je zaokružio, udario krst ili šta drugo. Dovoljno je da u određenom polju pored neke ponuđene opcije označi svoju odluku. Takav softver omogućio bi da se na istom listiću obavi više glasanja poput sistema koji važi u Londonu, gde se za izbor gradonačelnika upisuje prva i druga želja. Ako prva ne prođe, gleda se druga, čime se izbegava ponovno organizovanje drugog kruga izbora. A u slučaju parlamentarnih izbora kvalitetnije je od Dontovog modela koji favorizuje najjače.
Očitavanje bi se vršilo najmanje dva puta, sa dva aparata i oba bi morala da pokažu identičan rezultat, a to znači da nema ni najmanje greške. Aparati bi pripadali članovima izborne komisije čiji bi jedini posao bio da skinu odgovarajuću aplikaciju. U tom slučaju ne bi bilo neispravnih zapisnika niti loše prebrojanih glasova. Svako biračko mesto moglo bi se obraditi za najviše dva sata, a rezultati bi bili poznati centralnom serveru odmah po brojanju. Trošak bi bio minimalan jer izrada aplikacija nije preterano skupa, mada ne treba potceniti domaće tendere. Bitno je da može da radi na telefonu prosečnog kvaliteta, a takvi su masovno prisutni. Što je najlepše, slični programi postoje, samo ih treba prilagoditi ovoj nameni. I bio bi to korak ka pomenutom naprednijem glasanju koje bi onemogućilo trikove poput bugarskog voza i sličnih mangupluka.
Jedina mana je preciznost aplikacije. Mogla bi bez problema da prepoznaje i čiča Glišu, a naš izborni sistem nema rešenje ako i on pređe
cenzus.
