U pozno leto devedeset druge obreo sam se u Americi, dve godine mesio muffins u filadelfijskoj pekari „LeBus“ (Sansom Street), dve sezone svirao domru i gitaru u „Philadelphia Caravan Theatre“, u dva navrata pokušao da se domognem novca prodajući sladoled firme „Jack&Jill“ (kamionom kružite ulicama, imate zvonce, imate dvesto vrsta sladoleda, zaustavlja vas svaki patuljak koji ima pedeset centi). U pozorištu bude lepo, u pekari dostignem zenit (ali ne dobijem povišicu), u ice cream businessu dvared bankrotiram, i odlučim da se vratim u Beograd; prijatelji me savetuju da zatražim politički azil u Americi, kakav azil, pa ja nisam politički emigrant, kako nisi, objavljivao si antirežimske, antiratne, pa i antimiloševićevske tekstove, mora da te je Milošević zlostavljao pre Amerike, sad će još više. Ne znam, kažem, šta će biti, ali me nije baš nimalo kinjio, možda bi mi i prijalo da sad u društvu ili uredu za imigraciju prepričavam torturu kroz koju sam prošao, ali mi se nije bilo desilo baš ništa, nemam pojma je li pročitao ijedan moj tekst, ako je i čitao, bio je isuviše moćan, isuviše zauzet da bi tome pridavao pažnju.
Gospodine Miloševiću,
ne bih da Vam stajem na muku i da Vam sada kad nemate televizor naturam svoje tekstove, ali bih voleo da za Vas napravim skroman potpuri od gradiva koje ste propustili. Čitaoci „Vremena“ će neke stvari čitati po drugi put, ali mi smo mala zemlja (eto, i to su Vaše reči!), Vi ste se unekoliko povukli, a novi junaci me ni izdaleka ne inspirišu onako kako ste me Vi i Vaši saradnici inspirisali.
Sećate li se jula devedeset šeste? Umre Papandreu, odete Vi na sahranu, ali krene i Komrakov, oduševi se mestom koje ste Vi u sprovodu imali, zaboravi potpuno i na pokojnika i na pijetet, likuje, veseli se, mnogi čovek ode u Rio na karneval i ne provede se tako dobro… Evo odeljka iz Lepote pogreba: „Trijumf našeg vođe na pogrebnoj svečanosti bio je potpun, bacio je u zasenak i pokojnika i druge državnike, nikome Grci nisu priredili tako svečan i tako razdragan doček kao što su uoči Papandreuove sahrane priredili našem vođi. Najlepša i za nas najveselija stvar desila se, kao što je i red, na samoj sahrani, gde se naš vođa našao ispred mnoštva evropskih i svetskih lidera, stajao je ispred sviju kao istinski predvodnik čovečanstva. Komrakovljevi vispreni komentari i njegov radosni glas pokazali su koliko sahrane mogu biti indikativne, korisne i nadasve vesele, Papandreu nije umro uzalud – omogućio je da se vidi gde je kome mesto…“ Niste to čitali? „Ma koliko iskreno želeo dug i srećan život svim političarima, posle Komrakovljevog bisera i protiv svoje volje zamišljam kako je neki političar umro i kako na toj sahrani naš predsednik brani titulu koju je zaslužio u Grčkoj: stoji u prvom redu, pušta prvu suzu, pali prvu sveću, obrvom daje ajnzac orkestru…“
Ili ovo.
Počnu Vas da obasipaju i zatrpavaju plaketama, poveljama, čudima, Vi to muški trpite, premda možda u to vreme i sami malo potitoišete, uglavnom, u oktobru devedeset pete (kad mir nema alternativu) predložim da Vam se dodeli jedno znamenje koje bi mladež nosila od Horgoša do Dragaša. Skiciram tu slet sa dvesta hiljada omladinaca, onih koji su izbegli mobilizaciju tako što su otišli van zemlje, znamenje predaje rezervista koji je iz Slavonije bio doterao tenk pred Skupštinu: Predsednik, naravno, ne bi bio na stadionu. On bi plaketu primio u kamernom ambijentu Centra za antiratnu akciju. Publika na sletu imala bi ogroman screen, videlo bi se samo nasmejano, puno samopouzdanja lice i besmrtna frizura kao himna nepokornosti frizerima novog svetskog poretka.
Evo još ovo samo. Bili Vi u Kosovu Polju, tad Vam je najveća želja da tamošnja mladež dobije novu školsku zgradu… Iste noći Dragan Tomić je otišao u Aranđelovac, odabrao mermer za temeljac, platio kamenorescu, stavio kamen u gepek svog auta i u svitanje stigao na svetu zemlju. Građani koji su krenuli na jutrenje, prodavci povrća, nakupci, svi se sjatili oko njega. „Znate li čega je ovo temeljac?“ „Čega god da je mi ćemo ga udariti!“ „Nećemo ga udariti nego ćemo ga pažljivo položiti jer je to zavetni kamen. Predsednik želi da sva vaša deca, uključujući i ponavljače, završe gimnaziju. Nosiću kamen po gradu dok se ne onesvestim, ali tu gde budem pao, na tom ćemo mestu ispuniti predsedniku želju…“ Rečeno – učinjeno. Za nepunih sedam meseci a na mestu gde se Tomić skljokao izniče gimnazija, Milošević kravatom obrisa suzu radosnicu: „Tomi, čoveče, baš si me dirnuo, ovo je baš ljubazno od tebe, mada si ti uvek ljubazan… Molim te ti otvori školu i pozdravi sve kojima sam ovo dobročinstvo namenio. Hvala mi.“
Šta, ponestaje Vam koncentracije za ovaj netraženi kolaž? Evo, samo još ovo, pa slobodno dremnite.
Odlikujete Vi Santrača. Pošto nisam pozvan na svečanost, moram malo da je domislim, u dnu sale Momo, doneo depešu, salutira i predaje je generalu Milenkoviću, general je za pet minuta preleti očima i donese Vama, šta je sad, MENSA prima Santrača za počasnog člana, opšta radost, Santrač zahvaljuje za orden i obasipa Vas komplimentima, jedino ga Vi, kaže, razumete, Vi bolje nego drugi državnici znate kako genijalan naum može dovesti do gadnog poraza… Selektor napravi impozantan balon od žvake koji Senta penkalom diskretno probuši kako bi predsednik još jednom mogao nesmetano da poljubi laureata.
Neću više da Vas zamaram i da Vam oduzimam dragoceno vreme. Sutra je važan dan, ali pošto nemate televizor moram Vam ovo reći: upalim televizor. Fila, na drugom kanalu – Fila; siđem da kupim cigarete, ne mogu cele noći da slušam advokata, vratim se, uzmem daljinski, menjaj kanale, opet Fila, na „Palmi“ ostade bogme do ponoći… Sami pišete žalbu, a on ide od studija do studija – sutra kad bude trebalo da Vas zastupa pašće u nesvest.
