Kockanje je opak i zajeban porok, verujte. Mada se obično pripisuje muškarcima, ni žene nisu imune, kao što se zna, ali pojam patološkog kockara obično se vezuje za muškarce. Valjda zbog Dostojevskog i raznih filmova. U novije vreme kockanje se smatra za bolest, kao i razni drugi poroci, ali to mi se ne čini uverljivim. Ako porok nazovete „bolešću“, to je jeftini pokušaj opravdavanja; izvinite ako sam staromodan. Alkoholizam je porok; pušenje je porok; erotomanija (da ne upotrebim grublju reč) je porok; pohlepa je porok; narkotici su porok. E, sad: to što je nešto porok ne znači i da je bolest. Bolest dolazi nepozvana; porok prizivamo, jer u njemu uživamo. Uživa li neko u bronhitisu, molim?
Kocka je porok zasnovan na druga dva poroka: pohlepi i dosadi. Ne zna se koji od ta dva poroka ima veću ulogu: glad za uzbuđenjem i adrenalinom ili nada u laki dobitak. Kinezi, narod sklon kockanju (kao i Crnogorci), kladiće se u bilo šta, pa makar i u to na koga u društvu će muva da sleti, čak i za male pare. Znao sam inače pametne i knjiške ljude koji su nasedali na šibicare, iako su bili upozoreni toliko puta da je o prevari reč, a ne o kocki. Jednostavno, to je bilo jače od njih. O prevarama sada nećemo, mada bismo mogli (i ja sam se u mladosti bavio prevarom sa tri karte kad ostanem švorc, pa znam o čemu govorim: o ovcama), a dobar deo biznisa sa kockom je prevara. Ljudima sklonim kockanju to se objasniti ne dade. Jedan poručnik njujorške policije, na pitanje zašto dopuštaju šibicarima da slobodno rade po Menhetnu, rekao mi je da njih iz NYPD svečano zabole hoće li budale da gube svoje pare kad su ih već lepo upozorili da je to prevara; imaju oni pametnija posla nego da hapse šibicare. Svako je, dakle, odgovoran za svoje postupke – i pare, pa ja tog poručnika razumem sasvim.
Čovek se, dakle, u kockanje upušta od svoje volje, obično svestan šta radi. To, međutim, nije od neke pomoći, jer je taj porok – kao i ostali poroci, uostalom – neodoljiv slabome karakteru. Jeste li se ikada upitali zašto u Srbiji dobro rade samo tri industrije: državna služba, parking servis i kockarnice-kladionice?
Moje lično iskustvo tu je poučno. Naime, ja sam rođen kao beznadežan slučaj za kocku bilo koje vrste. To mi je, dok smo bili klinci (zajedno smo odrasli), objasnio Goran Milić (da, baš taj!). Pokušavao je da me nauči pokeru (igrali smo u šibice): beznadežno. Ni ajnc mi nije išao bolje. Nije bila reč o pamćenju i taktici: jednostavno me karta nije htela nikad; ni bilo šta drugo; dan-danas ću izgubiti na kruna-pismo, bez greške. Onda mi je rekao da se u životu ni slučajno ne hvatam bilo kakve kocke, jer gubim; takav sam. Poslušao sam ga. Pokušao je i da me nauči ribolovu – s podjednako jadnim rezultatom, jer ribolov ima nešto od kocke. Na kraju je on ribe pecao, a ja sam ih ubijao iz puške, u Slanom.
Upoznao sam neke zaista ozbiljne kockare u životu i oni su mi o tome pričali, svesni (valjda) da sam u toj stvari sasvim bezazlen. Objasnili su mi – između ostalog – da pravi adrenalin u kockanju nije kad dobijaju, nego kad gube; i da je to ono što ih drži; ne nada u dobitak, nego draž gubljenja. Jedan čovek kog sam zaista voleo i cenio dolazio je ujutro sav ispijen i sretan: „Ala sam noćas gubio!“, kazao bi. Kad bi dobio, častio je kafanu i proćerdao te pare kao da su nečiste; valjda su i bile, s njegove tačke gledišta. Porodice su, naravno, stradale (uvek porodica strada): „dug časti“, prodavanje nameštaja, pozajmice kod lihvara, suze dečje i ženske.
Goran, pomenuti, uvek je imao sreće s kockom. Kad mu nisu slali platu u Ameriku, nadoknađivao se u Atlantik Sitiju hladno i efikasno, pa je posle drao JRT za ono što su mu dužni. Ali, on spada u izuzetke; valjda zbog sasvim umesne samouverenosti: karta ga ide i to ti je. Suština stvari jednostavna je: u bilo kojoj vrsti kocke pojedinac ne može da pobedi sistem, jer je sistem upravo tako i napravljen – za šišanje ovaca. To što je neko maznuo premiju na ruletu, lutriji ili lotou znači samo da su ovce temeljito ošišane, dovoljno da se sistem razbije od love. Ali ovce i dalje vole kad ih se šiša: misle da su mnogo pametne kad drže kamenu facu u pokeru ili pored ruleta.
I na kraju: ne treba zaboraviti, podseća nas Krleža „da su sreća u kartama i u ljubavi dvije odvojene sreće, te ne idu zajedno ni paralelno“; ni alternativno, dodaćemo. To što ja nemam sreće u kartama, a Goran ima, ne znači da ja imam sreće u ljubavi, a on nema. Imamo obojica, hvala lepo.
